Žena

ВК БГ» 208

Свуд је било тешко сиротињи, Ал ма како нека су страдали, Крај својих се бољему надали... Сад тек виде шта то народ значи, Општа беда све их изједначи, Старе руке небу су узнели,

Па сад моле, што су негда клели... Моле, да се старо доба врати, Да још живи могу дочекати, Друге дане и нове мегдане,

И свом роду дочекат' слободу. Хукну ветар... Он с' висине креће. Затресло се лишће и дрвеће, Тешко њима! Дочекати неће! Бедни старци, то их управ' свали, Уздрхтали, понда зајецали... Што молили, нису измолили.

Млађи клекли да се богу моле, И молитвом да се осоколе: Моле роду ускрс и слободу, Моле нове дане и мегдане, Моле да се старо доба врати, Ма не могли они дочекати, Али деца да их бар не криве, Нека деца њина то доживе. Хукну ветар, он с висине креће, Па затресто лишће и дрвеће Ни деца им дочекати неће! Што молили, нису измолили.

Тад најмлађи у бога се моле, У молитви да се осоколе: Моле роду ускрс и слободу, Моле да се старо доба врати, Ма не могла деца дочекати, Нек дочека сам бог на висини, И храст млади на овој планини. Нема ветра да с висине креће, Нит се тресе лишће и дрвеће... Заплакала она деца мала,