Žena

народ. песме да су Копитар и Фрушић одлучили били хонорисати га за оно доба царски — по 20 фор. од штампанога табака!

Када је дошло до штампања Вук је видео да ће му требати 800 фор.; да би то имао, ваљало му је прибавити 600 претплатника, а он их је, када је дао књигу у штампу, имао само 25! Срећом није на томе остало. За време штампања јавио се већ довољан број: сам прота Матија Ненадовић, отац Љ. П. Ненадовића, претплатио се на 100 примерака, а било је и других обилатих претплатника. Копитар се био заузео по словенском свету, те су први људи, као Добровски из Прага, Цојс из Љубљане и т. д. јавили такођер с поруџбином више примерака. Ова друга збирка срп. народ. песама изиђе пред крај 1815. године. Посвета је потписана 14. новембра а књига је посвећена Копитару, „као највећему пријатељу Србскога књижества“, а уз то „за знак љубави и пријатељства, и за знак благодарности од свију Србаља, који љубе своје народне пјесме, и своје књижество“.

Сада је ова књига била већа него удвојена прва. Језик јој је био сјајан — прави народни, чега у првој књизи још није било, јер се, по општој манији онога доба, чак и Вук трудио да језик у првој књизи поквари; срећом он је мало ишао у школу те није ни био вешт наопаком раду, кварењу језика, — Али је сада Вук изненадио правописом: ударио је у реакцију, повративши иљи друге непотребне знаке! Нагађало се зашто је тако учинио; и данас ће се рећи да је то урадио из неке тактичности, за љубав митрополиту Стратимировићу и т. д. ја мислим да сам ближе истини када речем да то није тачно; Вук још није био сталожен у тим питањима, па је психолошки оправдано што је и сам, колебајући се, поново прилазио старом гледишту које је било опште. А кад је једном сва та питања пречистио, онда није више био „тактичан.“ И то је добро. Вук није знао за оптортунизам — иначе бисмо ми и данас у том погледу стајали на половини пута. А он је рачунао: