Žena

294. ЕРЕ ВЕЗА

литерарскога смисла у себи. У Србији су га звали Телемак, зато што је радо читао познати Фенелонов роман о Телемаку, па је мрким ратницима, на њихову молбу, често причао појединости из Телемакова живота. По паду Србије — као што раније рекосмо — нађе се са својом симпатичном женом и Вуком у Бечу, где намисли да доврши превод „Телемака“ и да га наштампа. То и учини, и већ је трећега месеца по доласку њихову у Беч пред бечком цензуром био рукопис Живковићев. Цензура би штампање одмах одобрила, али је ствар уплео, и нехотице, сам Живковић, који је, без сумње из неких политичких разлога, пожелео био да српски превод „Телемака“ посвети наследнику престола аустријскога. Да би се уопште могло одлучивати по тој молби, потребно је било обавестити се о личности молиочевој. У априлу је полиција бечка поднела Двор. Канцеларији извешће личности: с архимандритом Филиповићем, „овдашњим грчким свештеником“ и „с неколиким руским дипломатама“; с овим се Русима „опходи одлично“, а све у нади „да помоћу њих добије бар оштету

за имање које је имао у Београду а које је, пошто се српска провинција вратила под турско господарство, морао напустити.“ Даље се вели: „баш се из тих разлога он и налази уз руског госп. посланика, што је учинио да изгледа као руски присталица. У осталом он је упослен једино литературом и марљиво ради на својим преводима“. Што се тиче политичких погледа Живковићевих, полиција није могла наћи никаквих доказа за особиту какву приврженост личности царевој и држави, а ни штогод подозривања за царску породицу; можда он о својим уверењима уопште и неће да говори, већ их прикрива. — Три дана доцније, 26. априла, одлучено је на надлежном месту да се дело штампа —- без посвете. -

Тада је наштампана само прва свеска „Телемака“; више није ни изишло. Али је волуминозност ове свеске — има преко 600 стр. — у ондашњим

неповољним књижевним приликама српским импо-

~