Žena

388 НЕК ЕА -

схватила, ништа разумела, него су се још слатко смејала.

То је расрдило домаћина и он поче ударати Розу и то доста немилостиво. Напред лењштино, сад ћу ја теби показати...

Одостраг се и опет зачу смеј, а Мара је задржавала руку чикину. За бога чико, маните је, свако вуче онолико колико може.

Кад су у винограду били доцније насамо, он јој рече: — Гледам дете, да ли по местима на којима газиш, ничу за тобом руже.

Онога дана осетила је први пут дубље, да је мученица, и дође јој необично тешко.

Завукла се далеко у већ обране бразде и горко је плакала. Кад су са свију страна питали: Где је Мара, одоше две сестре да је траже. И кад је видеше онакву, добро је изгрдише. — Шта ти је2 Као да ниси читава2 да те ко види овакву, морали би се стидети са тебе.

Мара није уздизала главе и рекла само толико: —- имате право!

Пролазили дани и године. Најстарији брат се оженио; најстарија се сестра удала. Иначе је у кући све по старом, само су се канда гомилале бриге и ако их је у кући само четворица.

Тада се догодило, нешто необично. Замислите пролењила се Мара. Томе је њена млађа сестра прва ушла у траг. Ујутру не устаје више онако рано као пре. Сад кад се пробуди не скаче одмах из постеље, него лежи будна, отвореним очима и — лењи се. Кад нешто крпи догоди се да одједном спусти руке у крило и бог зна куда јој лутају мисли. Иначе ни у чем није више онако тачна и јако је заборавна. Догоди се и то, да се усред посла тргне, као да ју је неко ударио.

Чим је наступила та промена, одмах су се сва деца саветовала о томе, па и онај ожењени и она удата шта то може бити Мари. Тргла је натраг и она и тргла цела кућа.

Једнога дана, док је Мара радила по кући сакупила се сва деца у великој соби и разговарала