Žena, 01. 06. 1914., str. 20

ја кукавица, али не може. Било би ме жао ако ове моје речи не схватите озбиљно, него помислите да се „цифрам.“

Тада је момак отишао Марином тутору. Исповедио му је све и рехао, како му изгледа да Мара хоће до краја да се жртвује за своје. Али би се могло можда удесити какогод.

Тутор је рекао: па да покушамо. Звао јек себи троје најстарије, деце“, па и Мару. И испричао (6 Све.

Мара је рекла само толико: Не! па оборила главу.

— Зар за тог гољуг рече њен старији брат.

—- Удата сестра рече: Мени се чини, да је Мара сувише слаба да се удаје. Видите како изгледа.

Млађега брата спопадне животињски нагон. Он у овај мах осети први пут у животу шта има у Мари. И долазаше му, као да треба за њега да умре. Он јој приђе, страсно је загрли и рече: јели Маро, да нас ти нећеш оставити.

— Умири се голубе ја сам већ рекла Не!

Затим устаде и рече: Свршили смо. Мене чека код куће стотину послова.

Мало после се дигоше и други.

Тутор је остао сам. Па изусти и он, што је већ њен отац на самрти рекао: — Мученица!

МУДРЕ ИЗРЕКЕ.

Има људи који се тргну и поплаше, кад кажу некоме случајно у лице — истину. : Посветити се сасвим уметности, а не умрети од глади,

то је велика уметност. ж

Глупавог миша хватамо најлакше на прженој сланини. „Мудар“ човек улази најлакше у клопку кад ту клопку поспемо ласкавим речима.

Ко све треба што има, ускоро неће више имати, што треба.