Žena

198 | ЖЕНА

Када је Атанасије свршио, отац му је дуж канала где је било воде одвојио комад земље. Син“је ту земљу „преврнуо, нађубрио, набавио је семена и младице, а много се бавио и цвећарством. Био је на почетку али је почетак био такав, да су сви предвидели добар крај.

Девојке су га још прве године прозвале „Краљ цвећа“ и ако су га ретко виђале. Садећи марљиво руже, није имао времена да их поклања младим девојкама. Отац и мати беху нестрпљиви. Кад год је он говорио, како је у башти свршио овај или онај посао, отац му је увек приметио: :— Све си посвршавао, све је готово, само ти још ниси готов.

— Биће и то оче! тешио га је Атанасије.

— Па што се скањујеш» пита мати.

— Видиш мати; младица коју донесем у кућу, мора бити згодна за ово наше земљиште, њој морг пријати ово наше сунце..

Отац је запушио уши и прекиде га: Ако ти хо"ћеш да се жениш по правилима баштованлука, никад се синко оженити нећеш. и __ „А он је тражио ружу; упола ју је већ нашао и једно га је само задржавало, да испружи руку и уза бере је. Ружа је пред њим оборила главу, али га је морила само једна једина мисао: Јесу ли девојачке руже ипак мало друкчије од оних које расти на трњу. Да ли је девојачка ружа у стању да мирише само једноме» И има ли такве, која би мирисала само њему.

То га је питање мучило. Једном је посетио свог стрица, свештеника, који је био вешт проповедник и познавалац људи. У разговору је и њему задао питања: може ли бити у човековом друштву, кад већ не може бити у башти, да једна ружа мирише само једноме. /

Свештеник га је дуго гледао, па му онда насмејано рече: Нећу да решавам то тешко питање. Људи држе да може и из тога је и никао брак. За лептира је већ мало теже, да се држи једног цвета. Али сам ја из твог питања сигурно разабрао једно.

— Шта |