Žena

ж"

1090. ЖЕНА |

Сумрак се хватао, а ја сам полако пролазио ка„љавим улицама по којима су вршљала деца, гласно се препирући, или су се ваљала по влажну дудову лишћу, које је недавнашњи мраз оборио са дрвећа.

Застао сам мало, да видим наш подмладак, када _ ми приступи један малишан, слабуњав и сав модар од влаге и хладноће и мислећи, ваљада, да сам учитељ, "слободно ми приђе и поче ми умилним својим гласићем оптуживати неку Љубицу и Васу да неће да иду у школу. |

Упитах га, да ли он иде у школу, а он ми одговори, да још не иде, али ће он ићи сваки дан, јер му је нана обећала нове чизме и капу кад пође у школу.

Док сам слушао ово златно, слабуњаво дете, неугодно су ми парале уши ружне псовке, којима су се частили његови другови. Када сам их опоменуо, да је то ружно, они су ме с чуђењем гледали, јер нису могли да разумеју, шта би то могло бити ружно, када они те речи чују "сваки дан и код куће и на улици.

Још се нисам био ни одмакао од деце, када зачух, са противне стране улице оштар и звонак жен-_ ски глас, где виче — Љубице... Хоћеш одмах доћи кући, да љуљаш...

Ружне речи и псовке, које су се ориле улицом, | разјасниле су ми, зашто деца не разумеју, да је ружно псовати и говорити срамотне речи.

Пођох даље и док сам прелазио преко једног ра„„скршћа, опазих; како један ратар немилосрдно бије

кљусе, које није могло да извуче воз сламе из повећег глиба. '

Око кола се окупило читаво јато деце. једни се упели, да својим слабим ручицама помогну гурати за- . глибљена кола, а друга весело џавељају и са страхопоштовањем посматрају „чику“ који немилосрдно бије изнемогло кљусе, а уз то псује све што му на уста дође. Ко

Не хтедох се задржавати код овога нелепог призора, него одох својим путем, а у души сам завидео