Žena

596 | | _ ЖЕНА

а мој муж имађаше само два, једно на њему, а друго сваки дан у кориту. Моја је дика била, што је увек као лабуд изгледао. После су дошла деца, он је пре-

шао у цивиле, стање им се све више поправљало и |

њен и његов отац мирно су склопили очи; деца су им била сретна и задовољна.

Другога дана нашега боравка, док је она наређивала у кући, ја се упутим сама у вароши у цветарници изаберем врло лепу киту цвећа. Кад је моја рођака опазила у руци ми цвеће, очи јој засузиле, топло ми стиска руку и рече: хвала. Разумела ме је, знала је, да сам се сетила њене умрле кћери и одмах дала упрегнути кола да нас одвезу на гробље. Чудновато, до тога часа не спомињасмо мртве, уживасмо само у живима а и сада претворисмо се обе у осећај туге; гледасмо се а не зборисмо ни речи.

На гробљу смо. Одвела ме је до мале капелице, извади кључ из џепа и ми уђосмо унутра. Молиле смо се Богу и тихо јецале. Одвезосмо се кући обе дубоко потресене. После подне нађосмо се опет на дивану и настависмо речима наше ћутање на гробљу. Толико те већ познајем, рече ми она, да ти читам и у души. И зато хоћу да ти дам одговора на твоје мисли које те спопадоше док бесмо тамо, тамо на пољу. Видим, није те изненадило што дођосмо на протестантско гробље јер си знала да сам ја протестанткиња а да женска деца моје су вере. Али те је изненадила црквица и у њој натписи да ту лежи и мој свекар и његов син чије су кости пренешене од вас. Видиш, ту концесију учинио ми је мој добри муж. Када смо сахранили нашу милу ћерку ја сам јој дала саградити ову црквицу, па је ли право, кад је земља земља, да ми лежимо раштркани 2 Нас, које живот тако | јако спаја, да нас смрт раздвоји И заво скуписмо_ све на једно место да будемо и ту заједно. Кроз мене прође ко нека струја. Зар може земља да споји што небо не благослови. Силом стресох са себе мисли,

које почеше да ми се.роје у глави. Нашто филозо_ фирати кад пред собом видим живу слику потпуно _сретног брака. Код њих нема никаквих несугласица.