Žena

ЖЕНА | 141

на срцу то на језику. Ви сте један, тако рећи, идеало!

човек, који у суштини својега високог позива стојите на достојној висичи савремене медицинске науке, и жртвујући себе и своје ексцелентне лекарске врлине, трудите се да заузмете достојно место у, првим редовима наших научника и великана. Марковићка (нервозно прелистава неку књигу. Уздахне. Полугласно). Ух ! Ух! Већ је почео, да гњави. Др. Живковић (смешећи се). Доста, ћато. Доста, Бркић. О, молим, молим. Дозволте ми, драги 4 и врлоштовани, односно благородни г. докторе, да овом приликом излијем искрене осећаје благородног чувства, ПОВОДОМ ТИМ....... ; Др. Живковић (прекиде га). Поводом тим, што је данас субота 10. јули 1915. г.

Марковићка (пољугласно). Поводом тим, што си као и обично надеран.

Бркић (не осврћући се ни на што). Опште је познато, да су сви велики и женијални људи скромни, али то ни мало не смета, да ми скромни јавни раденици и чиновници, који смо управо позвани да народу прстом укажемо на његове заслужне синове, који стојичком мирноћом и истрајношћу подносе највеће увреде, сумњичења и клевете, на крају крајева приме заслужену награду, неувели венац Народног признања и захвалности. (Др. Живковић се слатко смеје).

Др. Живковић. Бога вам, Нато, каквог сте вина пили, јер сте ми страшно „благоглагољиви“ постали.

Бркић. Али молим Вас, драги и благородни го-, сподине. Рецимо нпр. зар то не би било страшно, да Ви погинете. Рецимо, дође непријатељ и замахне бритком борлом (показује руком) и Ваша глава оде као теко рећи једна бундева (др. Живковић се смеје, а Мар"ЕовићЕа се нервозно хлади) Пардон, г. докторе, не буди примењено, ово је тек онако мало упоређено. Др. Живковић (весело). Нема увреде, ћато, не

_ мари ништа. _ у