Žena

362 | | ЖЕНА

"њезина мајка на колена, обавије руке око мојих ногу и почне ме тако молити и заклињати, да сам горко проплакао.

Упитам је: „А знадете ли Ви нашу заклетву“

„О, знам синко!|“ — и понови ми је сву до речи. „Смиљка се тако непрестано заклиње!“ ;

„Дође ми тешко и рекнем: Нека јој буде Богом просто. Ваљда је тако морало бити. Ја јој праштам! и свали ми се неки терет са срца. Мајка јој скочи, поче ме сином називати, грлити, квасити сузама и благосиљати.

__ Уђоше и моји у собу. Поседало се и прича се. Кроз једно пола сата устаде мајка јој да иде, у то дође брзојав: Смиљка се преселила у вечност, — означено доба одговараше оном часу у којем сам јој опростио!“

Настаде и опет тајац. Столови, за којима сеђаше. мешовито друштво, бијаху празни. Једино беху карташи у углу марљиво забављени. Од њиховог се стола чуо сучев глас: Ево ти дајем даму! Од женскога ни у карти среће! Ти, као штоватељ жена, вуци је тамо у свој харем!

Иза мале станке настави Озрен: „Ево је пета година од онда, а мени се чини да је пети дан. Знам да се више ништа променити не може, па ипак сам још увек сапет тим љубавним оковима и страшним њеним последицама. Машта ми се не може да снађе у садашњости а разбор у чињеницама. Да створим неки мост између тога и озбиљног живота одао сам се психолошким штудијама. Оне заиста полако и упливишу повољно на развитак мога нормалног душевног равновесја, но често ме нападају репродукције спознаја те жарке љубави и њезиних посљедица и онда им подлежем. Стога је, како си се држим ево уверио, потпуно неоправдано било што си ме сумњом напао, но сада се умири, јер ћу још настојати да Теби и Вама обојима штогод у прилог урадим !“

Јоца му топло стисне руку и рече: „Хвала Ти, пријатељу, врло Ти хвала! Али да — осим у рома-