Žena

368 ћ ЖЕНА

„Драги мој Јоцо! Баш зато, што смо од најраније младости били заједно, и нисам никада мислила да се у Вама оваква чувства побуђују. Били сте ми увек мио друг и пријатељ, а то ћете ми и надаље остати, но не тражите мог срца ни моје љубави, јер....... оно већ другоме припада. Али када и не би другоме припадало, сумњам да бих могла Вас одабрати за животног сапутника, јер Вас волем и поштујем као рођеног брата. Ко зна — надода отежући, више као за себе — да сте се раније приближили и изјавили, могуће, можда, не знам — но сада је за то касно!“

Јадни Јоца седео је блед, поражен и као окамењен. Покушао је још неколико пута — но узалуд. Настојао је да сазна коме је поклонила своје срце, но она је то отклонила изјавом:

»Чудновато! Неки сам Вас дан замолила да ми

причате зашто Вам је Ваш пријатељ поклонио -— не своје срце и љубав, него само тај прстен на руци, а "Ви се ограничисте неком тајном, док данас тражите од мене да Вам поверим тајну свога срца. Могу лир“

__ Јоцу поли студен иза ових речи. Сине му главом да њезина тајна и његов прстен потичу из једног врела: Озрен!

Дигоше се и пођоше. Меланија му се путем обрати још једном: „Јоцо! Немојте ништа да жалите, јер Ви у ствари ништа и не губите. Само онај може да жали, | који стекне па изгуби, но међу нама није дошло тако далеко. Мило ће ми бити, и желим да и надаље будемо овако добри и искрени пријатељи као до сада! Пристајете ли>»“ А

Јоца положи своју дрхтавуруку у њезину и они се растадоше. .

· Кроз два дана је Јоца отпутовао. Био је узбуђен, но не и увређен, јер је Меланија потпуно право имала. Он је закаснио. Није, дакле, ни изгубио онолико колико је мислио добити. -