Zenit

osvaja, Dandy! Đuša svoga vremena, vladar svoje epohe, О njemu se više pisalo nego Georgesu IV, Brummelovom prijatelju. Slava i moć jednog savršenog dandya Brummela nagnala ga u Indilo, 30, marta 1840 umro je u ludnici Bon Sauveur, u Caenu, gdje je živio u izgnanstvu i u bijedi. Vladar društva je pod svoje zadnje dane gladovao, Zašto? Radi jedne sale, Metresi Georgesa IV. dao je nadimak ~Benina“ po njenom sluzi Benu, Čim je napustio London i prešao u Calais, zvijezda mu je potamnila, Iza njega je ostao život dandya, Literatura; Barbey d‘ Aurevilly: Du Dandysme et de Georges Brummel Moriz Scheyer; Europäer und Exosten Baudelaire: Journaux intimes.

Ulica veseloga grada

Ljubomir Micić

Zagreb

I. Prolaze gradom prezrene žene zavite u erno. Invalidi kljasti siepi i bez nogu asfaltom se vuku kao gladna pseta „Smilujte se , , prose, I svaki oglušeni bešćutni prolaznik proklet je u vašarskoj vrevi veselih gradova javnih kuća i pijanih barova gde se guši svaki krik i očajanje gde se gazi srce čovekovo krvavo u prasini. II. Jure bogate kočije ratnih miljunara klop-klop-klop trube svetli automobili debelih lihvara tru-tru-tru preko pregaženih srca i krvavih očajanja, A prezrene žene sto opet prođu gradom gde kraljuju i klecaju crvene kokote to su majke bezimene naše brace ci je isplakane oči gasnu u dubini bora či je isceđene grudi tonu pod haljinom ernom, Majke majke majke nečujno se gube za vratima mračnih crkava kô prikaze . , , О nesretne erne majke! Sve zaludne molitve vase za pokoj duša übijenih sinova naše su muke ludnica i kazniona. Prokunite crkve i lažni sirabol krsta jer laž je stoletna u rukama cinika i farizeja! Ne rađajle vise dece jer opet jednog prokletoga dana ~u ime boga“

postaće vasi izgubljeni sinovi übice prosjaci samoubice invalidi, . , III. Prezrene crne žene nlaču cesto na dnu naših poniženih duša kô crna sećanja na visoka dignuta vešala Čoveku . , , IV. Ja uvek prolazim za mrtvačkim kolima ljudi i sunca. Ja hodam pogružene glave ulicama veseloga grada u metežu pogrebnom, 0 ti krvavo sunce u ZENITU ti si danas velika molitva čovečjeg opela iznađ naših bogumrskih lubanja . , , 1 kô žvezda u svemirsku modru dušu s trnovom krunom sunca na glavi silazi ČOVEK u vaskrsni grob. 0 zašto ČOVEK posta kažnjenik robijaš u ludnici devetstoidvadesete? . , ,

Proletkult*

A. Lunačarski

Moskva

I. Uobičajena je činjenica, da se sveopšta kultura suprotstavlja nacionalnim kulturama, Resenje ovoga prividnoga protivrečja svakome je poznato i svakome razumljivo, Bilo bi dosadno svadati se s patriotamu starokineskoga kova, koji bi zidom hteli odeliti sopstvenu kulturu od one sveopšte, Šta vise, rat, koji je raspršio čovečanstvo ne toliko po nacionalnim koliko po vojničko-policijskim državnim granicama, omogućio je uspeh samo na kratko vreme, propovednicima žestoke Ijubavi к „sopstvenom“, na podlozi mržnje i prezìra prema ~tudem“, Čovečanstvo napreduje bez ikakovih zapreka putem, internacionalizacije kulture. Razume se', da će nacionalna podloga opstojati još vrlo dugo, In ternacionalizam ni ne pretpostavlja uništenje, nacionalnih gibanja u sveopštoj čovječanskoj simfoniji, nego hoće samo nihovu bogatu i slobodnu harmoniju. Okviri nacija biće raskidani, Stepenice epoha na velikim lestvama svetske povesti biće pregažene. Šta više, do nedavno mogio se je naići na ličnosti među biranoobrazovanim Ijudima, koji su priznavali samo raodernu evropsku kulturu kao jedinu dragocenost, Oni su sve blago prošlosti i sve stvaranje zaostalih naroda smatrali

*) Pokraćeno ime instituta za proletersku kulturu, koga je Lunačarski osnovao u Moskvi.

11