Zenit

(Bačeni u smrt kao strele, kako da, mističnim trenom, kao čela u proljetnji poj, sa prašnika plenom, vrate se u roj?) Sudije mrtvih bile su neumoljive, Niko nije puštan hez ispita. A stad Egipat propao je i ko da pouči senke? Odgovor starovremenski, nauka za mrežu prastarih pauka! A svet je za tražio! Pronađena je sa mnogo pretenzije, georoetrija od četiri dimenzije, Neki suptilni aparati preorali su zemlju na pojase Beethovenskih sati, Evo, u čemu je bila opasnost, zbog ko je urlaše Andersenov medved koji je najzad shvatio. (Šta je on prepatio! Medved na medveđem piru u Sibiru!) Evo: Napon očajanja nemrtvih, kao užasno drvo što tlači granama, kao jednosmislena strujama u razbrođenom mutnom jezeru, derao je cas kao psihički cikloni, čas kao kamen poklopac stanac, psihička stena, utisnuta pečatom na grob sviju uzleta, Postojanje jedne oaze jednog smisla u sveopštoj zahuktalosti sitnih, kapljičasto rasplinutih sukoba đuž vaseljenâ činio je i mir, i svest, i pravilan razvoj (=sintezu kapljica) nemogućim. Mnogi su nojevi zbog tog sakrili glave u pescima vrućim, Glave dugih, čeličnih vratova, I u Newyorku kuće vrištale vjsinama, u dvadeset spratova, Došlo je vreme da se spasava, Egipat sa tajnama svojim zasut je bio peskom, Jos su neke zmije znale, Ćutahu. Možda namerno? Zlobne, I jedna slepa krtica na Rajni,

Za to se, najzad, krenuo Bonaparta. Ratovi Prvoga Konzula bili su samo za to da se, pa ma i šupljom retorikom, obasjaju piramide. Da se Francuska venča lovorikom! Da se osvetle tajne Izide, Da se nađe tajna Mrtvačke Službe, Ona bijaše nekad poznata samo žrecima, Objavise je vetrima, oblacima, i cveću i gmizavcima, Te vesti, čudnim duhovno-organskim telepatijama, idahu Ostrvu Čekanja, Mrtvi bise očarani znanjem, Počeše prolaziti u Onaj Svet, Ali je postojala nova, veća Opasnost, Svemirski um misli lagano. On još misli s trenjem, po šinama, Lagano, pod parom svog dinama, Gmiže, Ni je mu odmah opasnost izašla pred oči. On uvek sve najpre razbije, rastoči, pa u slikove sroči, pa meri, ocenjuje, Starinski, Tako se radilo u organskom svetu kad je on posto. I suviše ritmično, Nekako jonski, Premalo mnogostruko. To je tek docnije otkrio Jammes i Rechner, Evo: ipak je uvideo Svemirski Duh: Talas očajanja koji je buktao iznad Ostrva Čekanja, kakav je da je - ušao je već bio u hod, U slučaju da taj zahuktaj odjednom, bude ugašen; Naj: nenadnijim prestankom zamajne sile nestankom mogla bi doći katastrofa, Jer sve mora, od svoda do svoda, da ima neku ravnotežu svog antipoda, Newtonov zakon Istorije. A: Na mah lišena jedne ogromne sile (ocajnikä) vaseljena bi, zvezdanim bolom, magnetskim polom, pretrpela brodolom. Kao oni što ih odupiranje održava u toku, u delanjima moćno-bonima, u sve izrazitijim fugama i kanonima, Sprečiti, sprečiti po svaku cenu oslobodenje nemrtvih, Ali; ako se oslobodenje spreci, ako oni ostanu, onda je, usled njihove struje, čovečanstvo u večnom porazu oluje, Sve mračnije, sve smelije, jurišanje će biti i uspelije, I mislio je Duh. Mislile su kako su umele, i šume i gore i mora i vulkani, Mišljahu atmosfere, Civilizacije, magie, oblaci, Mamuti na gozbama snegova, Snop snova, Sadržaji. Okviri, Lišće zeleno. Automobili, Ogledala, Prostori, I ta je sila postajala sve očajnije ujednačena, jednome okrenuta, Janus, bez drugog lica, Sav sada samo u jednom pravcu, Sve vise misao u vaseljeni postajaše Jedno, O tome znamo iz Malarméea, On je razumeo, pa zaboravio, I zabeležio, što je za njega već bilo daleko, Jedna sila mnogokrila, ako postane jedna u vaseIjeni, neće u njoj ostati, Smisao je svake sile da ode, Kuda? To je tajna svake sile, Dok je mnogo sila koje se u koštacu drže, ostaće, Misao bi dakle emigrirala, U neku neznanu Ameriku. A mi? Mi bez misli? Rasli bi, rasli, bez ikakvih pravaca, Revolucije su se zapalile da toga ne bude, Da zađrže misao međ nama, Sećate li se kako su carevi orlovski, sokolski i zmajevski zadržavali oblacima krilä Bašcelika, pa ga ne mogoše zadržati i on ode, i pronese u naručju ženu carevićevu: misao, Pojaviše se bolesti, Da zadrže misao. Narodi se talasahu. Da zadrže misao. Sa dna narodna neke čudne biljke nikoše, Gravitacija u užasu zamiraše. Milion puta zaustavljaše dah i disaše opet, I stvori se neka ritmička nesigurnost dogadajâ. Ljudi, i psi, i šume, i sama muzika, budili

Rolf Henkl - Wien Autoportret

8