Zenit

La face qui siffle

je suis éternel. Ainsi parlait-il. Il était Muhamed, mais il s’appelait Kor. De la vitesse d’un rayon du soleil court la haine à Г usine des mondes immaginaires du Kor. Kor saute par-dessu le tour. Le tour sonne la catastrophe. L' amour de monsieur Kor attendait sur un objet monumental. L’ amour de Kor détruit les tenebres à Г horizonte. Kor n' est pas un criminel. Kor est un candélabre. Le candélabre emprisonne le soleil. Le soleil emprisonne les siècles. Kor emprisonne les points d’ interogation. Kor casse les labirinthes. Dans la tête de Kor racille la demande eternelle Kor ferme les yeux et voit des innombrables merveilles. Il regarde: les hommes volent dans les abimes. les abîmes courent dans les violines. les violines tombent sur les lunes, les lunes pressent dans les serveaux. les serveaux coulent dans les rues, les rues montent à coq. les coqs chantent dans les traînes souterraines des milliardaires, les traînes souterrains pressent dans les chaussures, les chaussures du milliardaires cassent les crans. SUR LE CRANS TOMBENT LE COSMOS. La face du Kor est la locomotive. La face du Kor siffle devant les tounells Les yeux du Kor sont des lampes perçantes. Les yeux taillent les tenebres. Les tenebres sont la symphonie de Г horreur OU SONT LES RAILLES DE L’ HOMME? j’ ai trouvé. Kor à mis en fer Г atmosphère La face du Kor crie dans Г atmosphère en flammes. 1921. (Traduit du serbe par У. Skerlitch)

Branko Ve POLIANSKY

Belgrade

Dernière heure

Paris 16. sept. 1925. Le grande poète zenitiste BRANKO VE POLIANSKY, célèbre par son talent fantastique, est arrivé aujourd’hui à Paris. Mr, Poliansky est le collaborateur constant, corespondent et l' homme de confiance du „Zenit“ revue internationale à. Belgrade.

Прво поглавље за конструкцију спознаје.

Човек не сме бита задовољан тиме, да његова мишљења свршавају у мирисавом »cандучету за писма“ које младе даме, или да издвшу у лалокама које берзе, или да вграју футбал по ћелавој глави политике. Имати посла cs љубави, слично je, као играти ce са опицом. Интересантно, духовито, глупо и опасно. Али играти се са опвцом није потребно a љубити не само да је потребно, него, мора се љубити. То je разлика! Није потребно, да боли често узнемирују дух. Постоји одличан серум против боли: запослити дух размишљањем. (Сем ако човек не осећа извесно задовољство, када пати!) Зашто ви трпите? Друштво није вскрено. Људи су магарци. Налазите се у неизвесности о верности љубљенога или љубљене. Каква ће бити будућност? Трпите зато, јер машта води у насмејане и слатке крајеве, док je реалност тако пакосна. Без сумње, то je оно душевою, што људе чини несрећнвма. Треба спознати, да je наш гурави живот, са својим нашминканмм људима, ипак лапша од људи и слика, које ствара маштање. Бонбон, кога себи замишљамо. возећи ce у кљуну маште, не вреда ни једне флаше колоњске воде последње врсти као на пр. „Људеват XVI.“ Не вреда чак ни једне флашице ликера господина Арка, ако допустимо, да ради маште изгубимо контакт са земљом, и ради снова платимо се живота. Живот, који нам сваке минуте баца у лице прљаве рукавице, ипак има ту вредност, што можемо успети, да и ни њега који пут псгазимо, и ако он настоји да погази нас. То je опасна борба, али није узалудна. 0пасно je и родлати се, што људи не морају да чине! А трпети ради друштва? О, још и ту част коте учинити! Треба се иагигнути ванад неискреног друштва. Офенути му леђа, я радовати се, што смо успели да му окренемо леђа. Страховати пред разочарењем у идеалу? Ништа се чешће не догађа, него да се људи разочара!у. Кад се остаје код разочарања, ни онда не сме да дође до сукрвице. Не треба у људима гледати гвожђе! Не треба у свету тражити вансветско! Настојмо да будемо и богови и животиње, а да увек останемо људи! (На броду „Кајмакчалан“)

Маријан Микац

Браила