Zenit

и писати. Јер пљачка ове врсте, нарочито je допуштена и нарочито гајена y нашој средини. И доиста, ко може да им одузме ту самообману и ту самосвест, кад им дневна штампа као својим сарадницима и плаћеницима даје публицитет, кога они иначе никада не би могли доживети. He само публицитет него и раширеност тога публицитета y десетке хиљада, што наши песници нису никада доживели, ако су којом несрећом само песници и ништа више. A што значи бити само песник y једној земљи, где су новинари и штампа постали алфа и омега јавнога мишлења и целог тзв. културног живота то смо довољно искусили. Није потребно да ce то речима све објасни. И боље je да ce не помене. Можда ипак само са неколико речи, да на овоме месту не остане празнина: бити песник y нашем друштву значи служити за подсмех или најмање, значи бити сумњив, ако тај песник није државни чиновник или новинар. A то je првокласна и највећа заслуга наше штампе која je својим памфлетским испадима и својом патолошком игноранцијом књижевности уопште, довела до тог срамног стања. И све дотле биће тако, док та штампа не допусти бар исти публицитет нашој књижевности, колико je то допустила спорту и криминалним хроникама y првом реду. Али тражи ce, са истом таквом пажњом. Јер од ње не тражимо никакве „критике“ исто тако, као ни судске пи спортске судије. Ако штампа не суди y питањима спорта и криминала, она исто тако није звана да буде судија књижевности. Заго су други звани, a не новинари, који никако нису могли да ce афирмишу као песници или књижевници. A треба знати ово: нем огyћи сликари постају карикатуристе a немогући књижевници постају новинари.

Љубомир МИЦИЋ

Београд

ИСПОД КРИТИКЕ

нешто о књигама и часописима које наше уредништво није примило.

Мисао, часопис за самостално-демократску књижевност, често нам приређује задовољства нарочите врсте. Само штета, што још увек тај новинарски часопис има корице од хартије, место од дебеле коже. Јер „Мисао“ нам дугује неколико одговора и објашњења, која су уско везана за њену част и част њезиних сарадника. Међутим, такве трице нису на дневном реду y ниједној области нашег савременог живота, па зашто да буде изнимка један новинарски часопис за књижевност, који je y последњем броју најјасније потврдио све оно, што смо већ прошле године рекли о њему y свом напису „Зенитизам и књижевни пикавц и ". Ми смо већ неколико пута in flagranti ухватили

година VI

28

број 41