Ženski pokret

акумулатора, у којима би се њена енергија скупљала, докле би човек и животиње, код којпх су органи за растурање снаге необично развијепи били као што Бергсон то назпва једна врста експлозива, којнм бн се снага земљина трошила. То би се донекле слагало пса неким новијим теоријама, по којима би земља требала да буде један жив организам, онда неби била искључена могућност да смо ми њени органи, и да стојимо према њој од прилике у оном односу у коме неке наше ћелијице стоје према нама. Наше није да доказујемо истинитост тих тврђења. Ова нас интересују само у толико у колико могу имати неког утицаја на морадне идеје новог доба. Ако би оне биле заиста тачне, онда би се појмови које смо досад имали о односу у коме човек стоји према раду не само изменили, него сасвим преокренули. Ако човек живи зато да својим радом троши енергију земљину, непосредан циљ његовог рада не би могао више бити да себе самог одржи, него да одржи планету, земљу. Рад не би био више само једно средство којим се човек одржава, него би био циљ због кога се човек одржава. Ако се срећа налази у постизавању циља, мије нећемо тада наћи у уживању производа којим се одржавамо, него у онога чиме се земља одржава. Према томе, и наш идеал не би више био да што више уживамо, него да што више урадимо.

П. Р.

(Наставиће се)

РАД И НАГРАДА У ПOШТАНСКO-ТЕЛЕГРАФСКO] СЛУЖБИ

Збиља невероватно је да су наставнице пуних двадесет и пет година са положеним професорским испитом чекале на указ изједначење са својим друговима. Не-

вероватно, па ипак истина је. Хвала Богу да сада то већ спада у прошлост. Други април поправио је све до сада учињене им неправде. Да ли је пак уопште могуће и замислити да има и таквих стручно спремних државних службеника, који служе државу већ пуних двадесет и седам година, а са највећом платом, до пре месец дана, од 175 динара, и без икаквих права на пенсију. Да, има и таквих државних јадника, и то су наше поштарке и телеграфискиње. Оне не само да ни до данас не добише изједначење са својим другом, кога по плати и звању ни из далека не могу да назру, него ево већ двадесет и седам година служе и без права на пенсију. По свима струкама где је особље са истим квалификацијама, а није било изједначено, учињен је корак унапред; само наше поштарке и телеграфисткиње остадоше где су и пре двадесет и седам година биле. Да кажемо коју реч о њима, да упознамо јавност, да заинтересујемо меродавне и потражимо лека двадесет-седмогодишњој неправди, не желећи никог нарочито да окривљујемо, мада, наравно, неко ипак мора да је одговоран, па нека и прими морални укор. Пре двадесет и седам година, Коста Таушановић, као Министар Привреде, по угледу на западне напредније државе, расписао је конкурс за поштанско - телеграфску школу у коју су могле, поред мушких кандидата, ступити и женске са истим квалификацијама. Ништа у томе конкурсу није било прецизирано за женске, само су им дата обећања да ће се њихов положај регулисати по свршетку школовања, и да између њих и мушких неће бити разлике. И оно што није стагао да регу-

Bpoi 2

'ЖЕНСЕИ ПОКРЕТ

Страна 7