Ženski pokret

из здравствених разлога, потраже лакшег административног посла по дирекцијама и Министарству, јер то су положаји за поштанску елиту мушкарце. Оне морају да почну и заврше каријеру у апаратној сали или за шалтером поштанским. Па зашто се онда траже од њих исте квалификације? Зашто им се додељују све дужности мушкараца? Јер ми их видимо данас и као рачунополагаче и рачунопрегледаче, и као старешине по станицама. Хиљаде државног новца пређу данас кроз руке ових вредних и ваљаних стручних раденика, и никад није било ни пет пара проневере. Само београдски телеграф даје месечно 200.000 динара прихода, од које суме сигурних 96% пада као зарада од женских руку. У ову цифру није унет приход у пошти. Само да се држава одрекне једномесечног прихода по телеграфској радњи београдског телеграфа. и њихово би питање било решено. Министарства је ту скоро издало похвалницу -- писмено признање особљу главног телеграфа за оданост и прегаоштво у раду, које и поред свих техничких тешкоћа свршава посао на опште задовољство. Нек није више, али 75% од свег особља на кога треба слава овог признања да падне и да га утеши да се у Министарству води рачуна, чине наше телеграфисткиње. Кад оне прочитају ову похвалницу и доведу у везу са свима ранијим и новим обећањима, могу само резигнирано да одмахну главом. Њихови захтеви да се са својим подједнако квалификованим друговИма изједначе потпуно су оправдани, јер то налаже њихов животни интересСамо један потез пера, само једна допуна у закону за наше поштаре у старим границама Србије,

и питање ових државних пасторчића и робиња посла у правом смислу те речи било би за увек решено. Јер само овако и овим путем била би поправљена неправда која се ево већ двадесет и седам година провлачи.

м. Ј

Општински избори и наше жене

За време овог рата цела Европа претворила се у једно страховито разбојиште, покренуле су се планине, изашла мора из корита, проломила небеса, срушиле се труле царевине, попадале крунисане главе, само још стоје непокретне главе неких наших политичара са оријенталским менталитетом, да је српска жена она иста која је била пре рата и да јој нe треба дати право гласа. Прешло се готово ћутке преко онога фронта који су наше жене за време окупације спонтано створиле за национадни отпор и физички опстанак. То је био фронт где се није могло стићи и утећи, већ на коме се морало остати или нестати. Он није имао ни рова, ни заклона, ни оружја, ничега од-савремене технике убијања, нити у залеђу моћне савезнике и њихово богаство средстава и простора. Српске жене имале су да ступе у борбу са непријатељем празних руку и без залеђа. Пред собом су имале бугарске и аустриске лагере, бугарска и аустриска вешала, за собом своју славну прошлост, а једног јединог савезннка; ону велику веру, поуздање. На том фронту српске жене водиле су такву политику коју Ламартин назива врлином и мучеништвом. После окупације Бугари отпочеше опаку и систематску пропаганду. У новинама њиховим свакога дана једно исто: половина српске војске изгинула је, пропала у Албанији, велики део оних што су остали помро је на Крфу. Нешто мало сад се налази на солунском фронту: „Блгарија има да стане пазителка реда на Балкана“, јер су Срби убице, Румунн разбојнпци, Грци лажљивци. „Блгарија има

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 9

Брај 2