Ženski pokret

VII Недогледан простор. Нигде поглед да запне. Чујем нешто близу мене расте... Булка! Ево се отвара чашица. Круница подиже главу и расклапа листиће у диван пурпурни цвет. У средини му твоја зеница. Гле, још један! и још један! и још један! Море црвених цветова! Како сам богата! Море црвених цветова са чежњивом твојом зеницом је моје. Зеница ме мами. Пружам жудно руке да га берем. Једна мисао ме укочи. Ако опадне? ако увене? Ја сам на своме малом кревету; обема рукама стисла срце. Око мене поноћ, драги, а у мени иста она жудња за морем црвених цветова. Да гa беремо? Ако увене? Зар ти не би било жао, драги!

332

Женски Покрет

9 и 10