Ženski pokret

Једна вечито трепетна чулност, ма којим поводом. Идеја целине губила се. Све је могао бити повод утанчаној осетљивости. Они, који су највише учинили да унесу такав јапански идеал у нашу културу, браћа Гонкур говорили су о себи да су: e’corebe (огуљене коже). Таква је уметност импресиониста, који у сваком тренутку друкчије виде свет према своме случајноме расположењу. Све више неговала се чулност ради чулности, и осетљивост ради осетљивости. Међутим чулност нема границе. Један детаљ живота може се вити и извијати у недоглед кроз бескрај чулних одјека у бићу и најзад, беспомоћно морамо клонути. Јер све одјекује. А где је онај један једини глас, с којим се најзад само и може учинити целина, упредајући га са другим гласовима? Један малени детаљ дели се на друге малене детаље, и све тако, и нема разлике између водопада неке страсне Нијагаре, неког целокупног човековог страдања, и мале капљице неког малог разочарења и сплина јер су увеличани микроскопима анализе. Данас, (ми то схватамо у свему), чулни су нам детаљи потребни, али не као циљ, већ као средство. Помоћу свега тога ми градимо једну духовну зграду. И прошлост, и одјек нада кроз нерве, и памћење, све улази у конструкцију, по својој важности. Сад је важна сама конструкција. Из детаља градимо зграду. А импресионизам није то могао, јер код њега није било детаља. Код њега је све себи било циљ. Сваки детаљ разлагао се даље, гранао се даље. Да би било грађења мора бити односа између ствари. Ми узимамо детаље, одређујемо им вредност, и усклађујемо их у целину. То је конструкција. Али каква конструкција? Данас, више него икад, има школа, да их тако назовем, објективне конструкције. Узимају се дати, почетни детаљи и прави се зграда од њих. Али зграда мртва. Јер има, код њих, само целине, али не и душе, духа целине. Треба саградити, рекли бисмо, из почетних цигаља и услова, једну целину, али целину живу, органску. Јединство те целине јесте у емоцији. У великој емоцији која везује, која омогућава све раштркане делове. Импресионисти су имали малу и произвољну емоцију. Емоцију сумрака или зоре, емоцију свежег извора, маглене месечине или благог поветарца. Једна мала и, што је главно, једна случајна емоција не везује ствари присно и до целине нераздвојно.

Што се тиче вода језерских што их се тиче зора, ако je та зора само један ружичаст плашт, вео преко њих, позоришни реквизит поврх њих, ако та зора није њихова зора. њихов присни и дубоки израз у правцу, у смислу зоре, Органски однос њихов или уметников. У томе је Бергсонова Естетика. По њој, пре свега, уметност је интуитивна. Пошто уметност има да изрази целину једне разбуктале емоције, то уметност није пресликавање, није препричавање. Јер емоција се не препричава она се предаје, као пламен. Онај као јединствени

Бр. 9 и 10

Листак

299