Ženski pokret

вршнога, случајнога ja, коje je непоуздан и несигуран ослонац. и које је ћудљиво и неодредљиво мерило и дубокога ја које је израђено, разрађено (у колико је ко успео себе да изради) и које је према томе једна сигурнија мера, један постојанији начин да се ствари доведу у трепетно мерљиву везу. И прави уметник целину нечега што осети доводи у везу са својим најдубљим Ја, које цело учествује у томе односу. Тако да један прави уметник изражавајући своју једну интуицију изражава у исти мах целога себе, своје најдубље ја. Помоћу свога најдубљега ја, које јечи и одјекује преко свих детаља једне другима предане целине, он успева да удахне прави живот тој целини. Дело уметности је интуитивно, оно представља једну целину, и мери се струјањем, снагом својом,. а снага му долази од крепкоће везе, и односа, са целокупним и најдубљим уметниковим ја. Што је дело уметности интуитивно и у најорганскијој вези са уметником, из овога би се могао извести брзи и пренагљени закључак да право дело уметности може да буде само ако кроз њега струји врло велика емоција пошто само она, врло велика емоција може усталасати уметнике у тој мери да се он сав од ње тресе, у њој налази, и у њој изражава. Дакле глад, љубав, смрт и т. д. Осећања вечита и готово непроменљива, осећања свих цивилизација. Међутим велика грчка скулптура изражава врло безначајна осећања, и стања, па ипак је велика, и ипак изражава цело оно своје историјско време, једну велику епоху. Ствар је у томе што прави уметник (кад је у уметничкоме погодноме стању) и поводом најмање случајности може да реагира целим својим бићем, да одјекује, да резонује, да се уплиће и грана целим својим бићем. Тако на пример: миришемо ружу. И дођу успомене из детињства, и јак oceћaj прохујале прошлости, све улази у симфонију и мирисање руже у ствари је цео мој живот. Значи да је случајност само оно што није дубоко органски везано са уметником. А у томе је уметник: да оствари себе и да, преко оствареног и оствариваног себе, оствари (преда публици) друге целине. Сем тога, постоји једна техника предавања пламена, техника која олакшава и омогућава уметнику да ствара. Разлика између природе и човекове уметности и јесте у разлици технике. Човек има могућност једне технике коју нема природа. Човек има ритам, природа га нема. Естетичко осећање постаје свако оно, које је ритмично, које се изрази ритмом. Да се питамо шта је ритам? Свакако не само поредак дугих и кратких слогова, или ма чега дугога и краткога, све човеково доступно је ритму, јер ритам значи један поредак различно одређених, различито измерених и наглашених предмета. Ти предмети могу бити речи, гласови, појмови, осећања, све човеково и све психолошко.

Бр. 0 и 10

Листак

301