Ženski pokret

И сад уметник има ритам. Он помоћу ритма производи хппнозу. А то значи да, помоћу једнога свога открића ритма произведе у другоме човеку једно стање у коме један мали и слаби наговештај (сугестија) може управљати човеком. Тако је у сваком хипнотичком стању. Свест, воља, отпор човека успавани су, савладани су, и са минимумом снаге тим се човеком да управљати. Треба савладати човека, треба савладати отпор материје. ПрироДа то не уме чинити. Уметник ритмом хипнотише слушаоца, гледаоца - и онда му је довољна најмања енергија да га убеди у шта хоће. То је и са грчком уметношћу. Постигнута је хипноза ритмом линија и површина статуе а сугестија је незнатна, слаба - па ипак довољна: једно мало осећање (на пр. вађење трна из ноге). Тако и музика. Довести човека ритмом таласања тонова и звучних трајања у такво стање да најмањи, једва чујни јаук, може произвести на њ утисак големе туге. Почетну интуитивну целину уметник, дакле, могао би предавати даље гломазно, истрајно помоћу детаља која би имала да изразе до краја емоцију, да савладају све препреке (ухвативши се с њима у коштац) материје која она противставља изразу. Међутим то није потребно. Оно почетно пpeда се једном погодноме ритму. Оно јесте тај ритам. Тај ритам произведе стање хипнозе. А кад је стање хипнозе произведено онда се, поврх њега, изнесе сугестија (наговештај) која дејствује без отпора. Гломазни напор избегнут је као излишан. Хипноза сепостиже помоћу ритма. Но из овога се изводи одмах ово: докле траје хипноза дотле је омогућено уметничко дело. Али, докле траје хипноза? Ако су њени ритмични састојци на пример: речи, појмови, звуци, осећања ти се састојци мењају, јер се мења човек, време. Онда и сугестија престаје да дела јер хипноза (из које сугестија има да изникне као цвет) није више одговарајуће тле за расцвет сугестије. И свака уметност да се тако схватити. Ми се мењамо мењају се елементи хипнозе и једно старо уметничко дело, постепено, престаје бити уметност за нове генерације, јер зграда хипнозе није онако чврста, без пукотине, свестрана и обухватна, као што је била. Вечита младост уметности, вечито обнављање њенога руха! Нека би дух, интуиција потка, били исти, али она ритмично изражена хипноза више не хипнотише. Мора се створити од нових и дејствујућих, утичућих и утицајних елемената друга зграда чак и за стари дух (ако је овај остао). Мора се пресадити понова. И разумеју се напади на младе оних који живе у старој хипнози. Она је за њих. још хипноза. А за нове више није. Да бисмо остварили уметничко дело морамо пре свега остварити полазну мету саме себе. То је можда најјачи императив Бергсинизма. Уметник то чини и то је учинио. Он доводи све у везу са дубоким ја. Он даје човечанству преко себе могућност израза, могућност да оно буде. Велики, нај-

3 02

Женски Покрет

Бр. 9 n 10