Ženski pokret
Оставши међутим сама са мном, Соња није хтела да се макне од куће ни у шетњу, ни у позориште, ни да купи њој потребније ствари. Њена способност да сатима издржи најнапорнији интелектуални рад, не дигнувши се ни за један тренутак од писаћег стола, била је збиља нешто необично. Тек пред вечером, после напорног рада преко целог дана, одгурнула би од себе књиге и хартије и устајала од стола, али толико апсорбована мислима, да би обично отпочињала ходати по соби горе — доле, брзо, све брже, док напослетку не би почела трчати, разговарајући гласно са собом, понекад и смејући се. У таквим тренутцима као да је била отргнута са земље и на крилима маште понесена далеко, далеко од стварности. Никад није хтела рећи о чему је мислила у таквим тренутцима. Спавала је врло мало и немирно. Понекад се нагло трзала узнемирена каквим фантастичним сном, после чега би ме често молила да не заспим, да бдим над њом. Радо је причала своје снове увек необично занимљиве. Они су често имали карактер визија којима је она давала пророчанско значење, које су се збиља често обистињавале. Уопште, била је до крајности покретљивог темперамента. Никада мирна, увек је стављала себи у задатак какав тешко остварљив циљ, трудећи се страсно да ra достигне. Никада је међутим нисам виђала нерасположенијом но онда кад би постигла циљ за којим је жудела. Стварност је увек тако мало одговарала њеној замисли. Страсно обузета жељом да постигне циљ није баш била много пријатна за своју околину. Али доцније, видевши је утучену и несретну посред успеха, човек није могао да и нехотице не осети саучешће према њој. Стална, вечита промена светлости и помрачења! Иначе, наш живот у Берлину у рђавом стану и ваздуху, поред слабе хране и непрекидног, претерано изнуравајућег рада без икаквог разонођења, био је тако мало весео, да сам ја често помишљала на Хајделберг као на изгубљени рај. И Соња се, по положеном докторату с јесени 1874 осећала страховито изнуреном физички, па према томе и духовно, тако да је и доцније, вративши се у Русију, дуго била неспособна за ма какав рад. Недостатак радости о коме је овде реч, осећала је Соња кад год би се предала научном раду и испитивању. Тада би
2
Соња Коваљевска
67