Ženski pokret

4. октобар. Опет не могу да спавам. један хаос страшних представа дизао се из сутона и вио замршено, аветињско коло око мојих мисли. Упалила сам лампу и дохватила перо да покушам да изразом ослабим навалу снаге у себи. Ево ме где седим, пишем глупе речи и заглушујем сву очајну чежњу, која рије по мојој души. Кад би Георг осетио моју чежњу, кад би ми дошао... сад овог тренутка. Кад би лагано отворио врата и прошапутао моје име својим нежним, милим гласом... Његове речи су често као изговорени пољупци... Како бих му полетела винула се у његов загрљај и пала на његове груди... Како бих клицала у његовом загрљају... Како бих пила његове пољупце. ја мислим да бих му се морала предати сасвим Осећам унутрашњу потребу. У овом тренутку не бих се могла противити. Све у мени је дрхтало за потпуним предавањем, жудило да утонем у заносу своје љубави, коју сам тек наслућивала. Осећам као да ми мрави миле по нервима Обгрлила сам јастук, зарила у њ лице и јецала... Изливи моје страсти су преки, изненадни, неумољиви. Као цело моје биће. Ја патим од ове еротичне чежње... Ја болујем од наследних појмова моје средине. Злато, од чега ће бити скован венчани прстен, треба да ми да то право да поклоним своје тело, а мојој љубави је забрањено то право? Шампањска гозба сватова и њихове фриволне шале треба да ми покажу онај тренутак, у коме ја смем припасти потпуно своме драгану? Дотле треба своја чула успавати, своје импулсе убити и себе затворити у кавез друштвених конвенционалности? И онда из цркве у брачну постељу коју је осветило друштво... Како је то гнусно! Како понижавајуће! У колико ми изгледа да је са економског гледишта потребан брак за масу као друштвена институција, у толико ми се чини нечастан за љубавну везу појединаца, који морају да чекају на тај тренутак... Трзала сам ланцима, немоћна да их раскинем 5. октобар. Јутрос тек сам се била вратила својим нормалним осећањима јурну Георг у неуобичајено време, без куцања, у

Женски Покрет