Ženski pokret

Ј A TO ХОЋУ

И ако је јачина твојих зеница хипнотична као зенице оне необичне афричке отровнице, поћи ћу за њима, јер ја то хоћу,, јер чежња за њима је дубок пехар задовољства. Али ми никад нећеш укочити свест да будем коначна жртва. Код прве капље отрова тргнућу се да се измакнем за онолико само за колико ће моја чежња за твојим зеницама да се појача.

Нада Јовановић.

ЈЕДНА ЗА МНОГЕ

2. октобар. Данас сам се мало посвађала са Георгом што је за неколико сати унело нерасположење међу нас. Мој драги Георг био је љубоморан као звер. Ханс Валдау, који ме је пре неколико година у школи играња волео, усудио се да ми пољуби руку. Георг му није могао опростити тај злочин, сматрао је мене за то одговорном. „Моја невеста не сме допустити да јој страна господа љубе руку! разумеш ли?“ Покушавала сам да га умирим. Узалуд. Као брдска река поплави ме његов напрасити гњев. „Ти си с њим кокетовала! Ти си му на поглед одговорила! Ти си већ једанпут водила љубав с њим. Кажи ми само, ако ти тога празноглавца, тога глупог дерана, више цениш од мене.. кажи ми то само...“ Још је доста било у том тону. Нешто тиранско, господарско, што постоји у човеку, јасно се видело у свима овим гневним речима. Вероватно да бих се ја озбиљно наљутила, да ми није он у својој љубоморној узбуђености био управо сладак. Нема жене која не би била свирепа, која не би осећала радост кад човек, кога воли, трпи из љубави према њој... Ја сам се готово сунчала на овом безразложном гневу. После неколико часова скрушено ме је молио за опроштај. Тада му признах своје осећање. Он се није смејао. Он благо пољуби длан моје руке. Његове очи беху тужне.

Ja то хоћу