Ženski pokret

samoupravno teio, koje da nekoliko hiljada društvu, nije učinilo ništa više no što je učinilo privatno iice, koje da državi svoj prilog, a više se ne brine, kakav uspeh je bio postignut tim prilogom. Država i opština moraju uzeti na sebe ne samo materijalnu brigu nego i moralnu odgovornost i garanciju da se vrši rad tako, kako je u izvesnim prilikama najbolje moguće. Možda bi mi koja između vas stavila i taj prigovor: kako da radimo tako kad nemaju ni opština ni država, ni socijalne ustanove, ni smisla za takav rad. Moj odgovor bi bio: tražimo, tražimo i opet tražimo da počnu opština i država uz našu saradnju organizovati, sistematski socijalni rad. Kad bude ta tražnja opšta, kad budemo znale za ove svoje zahteve zainteresovati stanovništvo cele opštine i sreza i oblasti i države, i kad ne budemo smatrale stvar jednom prestavkom ili rezolucijom za svršenu, nego budemo neprestano ponavljale svoje zahteve, verujte, sigurno ćemo postići uspehe. Obećao nam se nov zakon za opštine. Projekat zakona ima vrlo mnogo naprednih odredaba baš u pogledu socijalnog rada. Ali ne očekujemo da će opštine i ispuniti ove dužnosti, ako ne postoje i zahtevi od strane stanovništva. Prvi korak tome da bi svaka opština vršila ono što joj nalaže zakon je: tražimo aktivno i pasivno pravo glasa za žene za opštine, borimo se za nj, mnogo nas je, moramo uspeti. S direktnim uticajem na poslove javnog života biće nam otvoren najsigurniji put da naše ideje, naš rad koristi mnogo većem krugu nego što je to bilo do sad. IV. Samo bi rado napomenula još neke grane socijainog rada, za koje mislim da bi bilo potrebno vršiti ih. Početak socijalnog rada, kojega imamo u našim udruženjima, za sad je najviše obuhvatio odojčad, malu decu i djake, i to samo u nekojim pravcima. Ostaje još opširno polje, koje čeka na orače i sejače. Naročito naše veće varoši sa industrijom treba da imaju udruženja, koja bi se brinula za napuštenu i zanemarenu decu, koja vrše kradju jer su gladna i bez posla, ili pak mora da vrše posao za zaradu, ali taj pozao vrlo štetno utiče na njihov fizički i moralni razvitak. Udruženje, koje bi htelo spasavati tu decu, ne bi smeio čekati da mu je dovede policija, ono bi moralo samo tražiti tu decu. Kada je uhvati policija, možda je već dockan. Tako je radio dr. Barnardo, onaj veliki prijatelj engleske dece, koji je u toku svoga 38-godišnjeg rada spasao direktno sa ulice 55.962 dece, osnovao na desetine domova najrazličitijih tipova, medju njima i takozvane »Ever open-door«.

398

Женски Покрет

9 и 10