Ženski pokret

умире највише од непознавања основних принципа хигиене; знајући да их умире далеко више одвојених од мајки, него оних који и у слабијим приликама остају уз мајку, и на крају знајући да двоструко више умире ванбрачне дјеце од брачне јасан је пут, којим у општем интересу треба да крене заштита материнства. 1) Реорганизовагги образовање жена у том смислу, да се оне у првом реду савремено спреме за материнство, свој најприроднији позив и своју најважнију грађанску дужност (која прије свега осталога треба да им донесе и сва грађанска права). Ово образовање треба да стекну све девојке, које полазе средње школе у тим школама а онима, које их нису полазиле треба дати могућности, да то образовање стекну по нарочитим „матерински м школама“. 2) Законски осигурати свим трудним женама запосленима ван куће извјестан одмор прије порођаја и мајкама, да се првих шест недеља иза порођаја посвете дјетету. 3) Осигурати што већем броју жена у порођају стручну примаљску помоћ и онемогућити, да ту дужност врше жене без примаљске дипломе. Повећати кадар примаља са интелигентнијим и културнијим женама, тако да свака опћина има бар једну бабицу, која ће поред већ прописаног материала познавати и проводити бар основне принципе социалне хигиене. 4) Отварати што више дјечијих диспанзера са савјетовалиштима за мајке. Чудновато је, да се данас, у доба развијене расне хигиене, код нас још тако мало полаже на ту врсту профилаксе. Зар није рационалније у савјетовалаштима упозорити мајку на све опасности, које прете њезином још здравом детету, упознати је са начином да им избјегне или их одстрани, него је касније мучити скупоцјеним и тешко проведивим лечењем лоше храњене дјеце, рахитичне, скрофулозне и т. д. 5) Утицати на законодавство у питању ванбрачног дјетета у том смислу: да држава (а не приватна нарочито женске удружења!) узме на своју потпуну и примјерну бригу материнство, пopoђaj и новорођенче неудате мајке све дотле, док држава не нађе пута и начина, којим ће онемогућити мушкарцима, да се одрекну свог потомства и присилити их, да бринући се за своју дјецу, зачету у признатом браку брину се и о њиховој мајци. док је она из физиолошког разлога за ту бригу мање способна. Сарајево

Др. М. Живановић

Сељанка и радница

Двоструко и троструко мученице: као раднице, као жене и као мајке, сељанка и радница су најдостојније међу женама. Ко ћe рећи бескрајну величину и неизмерно робовање мајке, робиње инстинкта и дужности, природе и друштва! Ко ће рећи сав дуг наш, сву срамоту, нас који смо повлашћени, ослобођени најтеже и најплеменитије обавезе! А какав тон треба наћи да би се славила она мајка, која поред терета материнства носи још и терет професионалног рада, напора за свакидашњи хлеб! Мајка радница то је роб роба. Није доста, што као социално слабо биће мора да води неравну борбу у привредном животу, борбу за надницу, са свима понижењима, која прате најамника. Није доста, што у временима кризе као што је ово наше поратно време мора да седи без посла, то значи без хлеба. Треба још поред редовних беда најамништва, да подноси грубости некултурна мужа, који најчешће гнев од невоље искаљује на јадној жени. Треба, најзад, да дођу деца, и то у великом броју, јер је утврђен социолошки закон, да сиротиња даје највише деце. На невољу раднице надовезују се неприлике жене, а на ове бриге и болови мајке. Није чудо, онда, што сва радничка законодавства у свету - у културноме свету — узимају у особиту заштиту жену радницу, и што за радницу

мајку предвиђају нарочите мере. Најпре се она ослобођавала од рада за осам недеља пре порођаја. То није било довољно: она није морала радити, али надницу није имала. Зато се редовно дешавало, да је она пpe времена одлазила у радионицу доводила у опасност свој и детињи живот. Доказ: за целу Француску, од 1000 деце. пре навршене прве године умре 11. У радничким крајевима вароши умре 30 деце! Морало се, дакле, учинити нешто више. Одмор од осам недеља учињен је обавезним. Али то је још мало: држава се морала обавезати да за то време плаћа радницимајци њену обичну надницу. То предвиђа француски закон од 19 јуна 1913 године. У другим земљама постоје сличне мере, више или мање повољне за мајку најамну радницу. У нашем закону о заштити радника од 1922 године предвиђен је одмор од осам недеља (обавезан), а за помоћ у новцу остављено је закону о осигурању радника, који осигуранима даје помоћ у болести. Тако породиље код нас добијају бар један део онога. што им даје француски закон од 1913 год. Али ово је сасвим недовољно. Наша социална политика врло мало узима у обзир жену и њене нарочите потребе. Ми немамо породилишта за сиротињу, ни у Једној фабрици не постоје собе за одојчад (као што је случај у другим земљама), скоро ништа није довољно учињено за нађену и напуштену децу. Цело питање рађања остављено је отворено. Ми мислимо да ваља храбро и отворено покренути и питање побачаја. нови пројекат кривичног законика остао је у главном при истим мерама: он побачај кажњава, и то погађа поглавито мајку. Рађање треба регулисати, т. ј. разумљиво ограничити, јер друштво нема право да од сиромашних родитеља тражи децу, за коју оно само неће ништа да учини. Све ове невоље много су оштрије и љуће на селу. Мајка сељанка је уклета мученица, за коју имена нема. Ако је за радницу учињено врло мало, за сељанку није учињено апсолутно ништа. Задовољили смо се причама о здравој сељанци, која рађа као од шале. чија деца расту као пилићи, ако не као прасад у ђубрету сеоске прљаве романт ике. Дивимо се жени, која дан-два после пopoђaja меси хлеб копа на њиви. И нико још јаукнуо над тим надчовечанским боловима жене и мајке! То је највећа срамота ове наше такозване цивилизације. Сељанке после рата рањаве и касапе своја тела на најгрознији на чин. Ми имамо страховиту смртност младих жена у пуној снази, само због несрећног и нерешеног питања побачаја. Ту пливамо у пуном варварству, које је испуњено злочинима. Смртност наше деце у најнижем узросту двадесет пет и тридесет пута је већа него у Енглеској. Кад се таква смртност дода на редовну праксу побачаја, може се разумети зашто је код нас прираштај становништва тако мали. Ништа лакше, него оптужити «глупе и грубе» сељанке за ова прерана умирања. Али не заборавимо да оне њих лично највише cтajу, и физички и морално. Јер су оне ипак жене и ипак су мајке! А сваку мајку срце боли за својим чедом. Тако је све јасније, да нашем селу, нарочито мајци-сељанци, нису више потребни проповеди, ни морални, ни патриотски, већ да су јој нужне велике социалне реформе. Нису јој потребни ни чланци у новинама, које она не чита, приметиће можда неко. Али, ми зато и пишемо, што новине нису допрле до жене сељанке. Пишемо ово као крик, као позив иа узбуну, као аларм. Велики француски писац Морис Барес бацио је пре неколико година у Јавност лозинку: La grande pitié des églises de France! Француске цркве су у жалосном стању! У помоћ, пропадају старе, лепе француске цркве! Данас, на општи Дан Материнства, ми вичемо: Велика Је беда мајке-сељанке и мајке-раднице! Пропада нам мајка се-

љанка и мајка радница! У помоћ! у помоћ! То није доста. Наш позив неће чути они којима је добро, чије се жене порађају у санаториумима, и чију децу прате учене девојке странкиње. Ми ћемо се зато обратити жени и и мајци радници и сељанци. Њих ћемо подбунити и рећи им: Устајте! Устајте у одбрану плодова утробе своје! Не дајте у смрт љубав вашу! Наредите мужевима то је у вашој власти да буду људи, и да бране своју децу. Идите на политичке зборове. кад не можете на биралиште, и пљуните у лице свима посланицима, који су изгласали б\ ! џет, у коме нема ни једне пape за сиромашну мајку! Устајте, жене! Последњи је час. Плод срца вашег је у питању. Плод љубави и нежности ваше! Тај језик ће жене и мајке разумети!

Д-р Драгољуб Јовановић.

Удата жена у јавном знању.

За будућност женскога детета брину се родитељи данас другачије него ли јe то било некад, кад се држало. да је девојци једина сврха удаја. И онима, који никад нису ни чули о феминизму или жеском покрету, јасно је да женском дјетету морају дати неко звање и тако гa материјално осигурати, јер осећају, „да су таква времена", да се девојке тешко удају. Па ипак многи и многи одгајају дјевојке тако; да им звање буде «за сваки случај», т.ј. док се не удају. И баш зато, јер се многим девојкама шугерира, да им је звање и зарађивање само од невоље, многе дјевојке мрзе то своје звање и посао, и гледају спас у удаји, држе да су промашиле главну сврху живота, ако се нису удале. Није чудо онда, да многи немају поверења у женски рад, ако је спремање за рад у звању врло површно, јер се тај рад и то звање сматра нечим привременим и пролазним. Али није истина, само то да многе дјевојке остају неудате, већ је и то истина да данас има мало мушкараца, који могу зарађивати доста и за себе и за породицу, па многе жене морају зарађивати, премда су се удале. Ту сада настаје безброј тешких питања, како ће се жена удовољити двострукој дужности: према звању и према породоци. Овдје треба унапријед рећи, да су та питања озбиљна и тешка само за породицу, у којој има дјеце. У звање изван куће не иде жена, која има велико домаћинство: врт, поље, домаће благо, бригу за калфе и шегрте или друго: за уско пак кућанство двоје људи (спремање стана, припремање хране) није потребна сва душевна и тјелесна снага једне жене и ниједан мушкарац нема права на то. да једна жена живи само за његову личну потребу. Напредак је модерне технике дао толико помагала кућанству и смањио му послове толико, да жени у таквом кућанству преостаје нешто времена за рад изван куће: ако пак звање тражи да читав дан живи изван куће, може је у њеним домаћим пословима без озбиљних тешкоћа, замјенити друго лице. Разумије се само по себи, да и мушкарац у будућности буде одгојен тако, да својим личним потребама удовољава сам. Знам примјер, гдје је жена, мајка деветеро дјеце, свако јутро своме мужу везала кравату и врпце на ципелама. јер он то никако није могао научити. Овако се дјечаци не смију у будуће одгајати. Озбиљне тешкоће настају у звању за жену, која има дјецу. Већ је само вријеме трудноће многима велика сметња у раду, а брига око неге и одгоја дјеце поготову. Ту је потпуно оправдано питање, може ли и смије ли мајку у вршењу њезиних дужности према дјетету замијенити неко друго лице. Т. ј. ако и има поуздано лице које би то могло савјесно учинити, не губи ли мајка тако право на љубав дјетета и нема ли неки недостатак у душевној одгаји дјетета. Морамо признати, да о томе досад не можемо рећи ништа као опћенито правило, и жене у звању рјешавају то индивидуално. То рјешење овиси о самом звању, о интелиген-

цији и здрављу, животном схваћању савјесносги и значају жене, о њезиним породичним и материјалним приликама, а много и помагању и схваћању њезинога друга. Нека звања одводе жену од куће на неколико сати, нека на читав дан. Нека жена има поуздану рођакињу или мајку код деце. а друга је у таквим материјалним приликама, да може држати поуздану одгојитељицу. Све то мора да овиси о неким случајностима и жена се досад сама свака за се борила, да се одржи у новим приликама, Једна је од најнужнијих задаћа женскога покрета, да и овде притече у помоћ. Друштво треба да буде уређено тако, да води рачуна о овим приликама. Оном здогласном »остављању деце на непоузданој служинчади« треба притећи и помоћ и забринути се за одгајену, одговорну поуздану служинчад. Поуздана обданишта и вртићи, забавишта за децу олакшат ћe срце многим мајкама раденицама. Хумане социјалне одредбе о заштити трудне жене и дојиље помоћи ће такође решавању тога питања. Ништа не може потпуно заменити жену у њежним материнским дужностима. Све су то само нужне помоћи, које јој могу бригу и одговорност олакшати. Материнска је дужност преча од сваке друге, и ако деца требају мајку читаво, све њезино време, праведно би било да јој друштво омогући такав живот да, док су деца ситна, потпуно припада њима. То су међутим само жеље сама теорија, а управо треба често да се одабире од два зла мање. Боља је мајчина будна пажња од назора туђега ока у забавишту али је надзор у забавишту него ли проклество гладовања оскудице, зловоље и разтрованог породичног живота, зачињеног мржњом и клетвама и огорчењем, што често доноси немаштина. Неколико вечерњих сати иза свршена рада, па недељу и благ дан, коју деца у таквим породицама навикну у најранијим данима разликовати од других дана, могу често да обилно надокнаде недостатак топлине љубави и пажње у радно вријеме, и љепота с породичнога живота у таквим ријетким сатима повећава и више цијени него друге; из праксе се може рећи, да се љубав дјеце према мајци у таквим породицама редовно повећава чежњом за мајком. Не заборавимо, да бриге око малене дјеце испуњавају живот жене у једном само раздобљу. Допустимо, да то траје и тридесет година (што је свакако претјерано), онда је жена у својој педесетој години пуна животнога искуства, још увијек способна за рад. Не заборавимо ни то, да многим женама звање није само средство зараде, већ и душевна потреба па се ни крај најбољих материјалних прилика не би одијелила од звања, у којем су многе нешто позитивно урадиле и користиле појединим. Многима развијена њихова дужност не допушта да се затворе у уски породични круг. Додајмо још, да је у многим звањима баш развијено материнско чувство јако потицало и помагало у савјесном и ваљаном вршењу дужности звања (учитељица, љечница, његоватељица), па ћемо се увјерити, да је дужност друштва не само да не пријечи удату жену да уђе у јавна звања, већ да јој у интересу заједнице помаже јавним уредбама у тешком вршењу њезиних двоструких дужности. Загреб.

Д-р Божана Дежелић.

Мајка нао васпитач.

У животу сваке мајке најдражији је час кад она своје првенче први пут прибије уз своје уздрхтале груди, а најбрижљивији моменат кад чује његов плач. Шта му је? Колико бригe, колико стрепње, колико страха садржи то питање. И већ тада својим финим инстинктом, мајка oceћa да стоји пред великим задатком: треба одгајити, упутити, васпитати то мало чедо, треба гa начинити човеком, правим човеком. Доиста, то није ни лак, ни брз посао. Колико јс неге потребно да се то слабо тело оснажи. Колико непро-

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 8.