Ženski pokret

четири Велике Силе Европске у Друштву Народа«. Ми се веома радујемо што је извештај о раду М. Ж. А. дао повода да се у нашим привредним круговима почиње да расправља по овим важним питањима. Са мишљењем Др. Ђ. потпуно се слажемо. Наша национална секција М. Ж. A. утоку идуће године жели да ова питања са нашим привредним корпорацијама теоријски најдубље испита, како би се што пре приступило и практичној примени. Сматрамо да је од врло великог значаја у почетку индустријског развитка у нашим Балканским земљама систематски развијати само она индустријска предузећа, за које у нашим земљама постоји могућност да достигну свој најјачи развитак. Свакој другој привредној политици у самом почетку дужност нам је да се најенергичније успротивимо, јер би то била неминовно једна велика сметња за искрено стварање, Царинскога Савеза. Са највећим задовољством завршавамо овај чланак речима писца Др. Ђ. »Мала Женска Антанта показала је пут којим треба да иду мушкарци,; који су истински поборници мира, поборници мирног развоја економског политичког, националног, просветног и здравственог. Женске су показале, да је поред званичне Мале Антанте потребна и добровољна приватна Мала Антанта, која би радила приватним путем на зближењу држава и народа Мале Антанте, на осигурању па и допуни великих циљева, које су поставили државници Мале Антанте, што је, врло јако потребно. Људи! Угледајте се на жене и стварајте добровољне организације за изградњу мира, па с тим и за оси гурање напретка и мирног развоја држава Мале Антанте па и целе Еввропе.« Феминистички покрет са биолошког гледишта.

Др. Ф. Камерер, познати бечки природњак и научник, објавио je на кратко време ”пре своје смрти дужу расправу о женском покрету са биолошког гледишта. Из његових веома интересантних доказа износимо не-

колико места, из којих се јасно види, како су све примедбе, да су жене мање вредности од мушкараца, потпуно без стварне основе. Он полази са емпиричког сазнања, да не постоји ни чисто женски пол, ни чисто мушки пол, већ да сваки пол има у себи знаке оба пола. С тога он тврди да постоји само један; пол т.ј. двопол. Штајнах је експериментима доказао да се, нарочито; у почетку развитка, оно што је женско може изменити у мушко и обратио, само ако се замене жљезде клица. У свакоме телу се налазе могућности за развитак оба пола. Ако су клице другога пола у човеку само у малој мери, њихов ефекат се пре свега види у ономе, где има највише способности за формирање — у души. Видимо особе, вели Камерер, које но своме селу припадају потпуно једном полу, а по духу, но жељама и наклоностима потпуно, или бар делимично, дру гоме полу. Видимо особе, које су по своме телу мушки, а њихова душа је сасвим женска, и обратно. Ако су пак клице другога пола у човеку у већој мери, онда се на њему примећавају и спољни знаци другога пола. Као пример наводи „вечити млади ћа“ са ретким брковима или сасвим без њих, или младу жену са малим брковима. Потпуна супротност између мушкарца и жене не постоји, то је први, основни одговор природњака за женски покрет. И у женском телу могућ је мушки мозак, и женски мозак добије мушке особине, ако има у жљездама мушке клице. Што се данас код жена не виде у већој мери мушке особине узрок је у томе, што су женама у мушким државама већ хиљадама година били неприступачни мушки позиви и мушко самоопределење. Кроз хиљаде и хиљаде година, жена је била у потчињеном положају, и особине тога положаја жене су наследиле као придобивене особине. Пошто јс жена властитом снагом здробила хиљадуго дишње окове, или се спрема да их здроби, она ће постепено победити и последице придобивеиих особииа. Др. Камерер завршава своју расправу овако: »Гледиште оних, који се баве испитивањем живота и културе одлично је за женски покрет, пошто се дошло до закључка, да се разлика између женскости и мушкости намерно не кажемо између жене и мушкарца у главноме развила услед поделе рада, јер мушко и женско у почетку развитка није било одвојено и уједињено је у свакоме бићу. Али, ако женски покрет тежи да буде напредан покрет, мора да је присталица поделе рада, коју и

сама природа захтева, јер је сваки напредак зависан од поделе рада. Но, та подела не сме ићи тако далеко, да руши, или да се толико специализира, да се отући од живота и постане за њега безначајна. Диференцију мора увек везати интеграција и ублажити је. Дуго смо знали само за мушкарца и жену, само за поделу рада међу половима, само за специ јализацију до растројства. Женски покрет, који је праведан према природи, поставља на место интериндивидуалне поделе улогу интраиндивидиалну: јер и мушкост у жени тражи мушке послове, у колико јој то дозвољава и заповеда њен биолошки састав. Тај састав је тако јак и тако пун живота, да је срушио мртви формализам застарелог законодавства, обуставио је а priori искључење жене из извесних звања, приморао је слободно бирање позива, за које постоји наклоност и способност, и обазрео се на природан факт, да су можда у женском телу мушке снаге. Он не за мењује више природну равноправност неприродном једнакошћу, као што је то било у почетку покрета. Ни један еманципован покрет не сме да заборави да постоји разлика између мушкарца и жене, и да је природа сама већ обоје одвојила, али на другој страни сваки модеран покрет мора схватити и то, да се разлике између индивидуа, као и у истој индивидуи, везују и спајају“.

Немачки закон за сузбијање венеричних болести.

18 фебруара ове године примио јс немачки парламенат закон за сузбијање венеричних болести који ступа на снагу 1 октобра т. г. Тај закон није важан само зато што предвиђа енергичне мере против ширења венеричних болести, него и због тога што кида са системом државне реглемантације проституције. Немачки Народни Женски Савез је вeћ од године 1920 водио велику кампању да се овај закон спроведе у живот. Посао у почетку није био лак, јер су били лекари, организовани у Немачком Друштву за Сузбијање Венеричних Болести, противни укидању реглемантације. Кад Је и код њих наступио преокрет и били уверени да реглемантација не спречава ширења полних болести, постали су и они противници постојећег стања. Доказано је статистиком да у земљама без реглемантације опадају полне болести и да је живот на улицама много пристојнији. После те прве кампање, да се увери широка јав-

ност o штетности реглемантације, створио се јединствени фронт жена и лекара, и њиховим радом успело се да се прими овај закон у парламенту. Пошто чујемо да се и код нас спремају неке нове одредбе за сузбијање венеричних болести, мислимо да ћe наше читатеље интересовати, ако их упознамо са најважнијим прописима новога немачкога закона. Ти прописи су следећи: Дужност сваке особе, оболеле од полне болести је да се лечи само код апробираног лекара. Сви нелекари, који би лечили те болести, кажњавају се затвором. Извођење задатака, који проистичу из закона поверени су здравственим областима. Њихова дужност Је да сарађују са институцијама за социалну заштиту. Здравствена област има право да позове сваку особу, која је подсумњом да шири полна оболења да приложи лекарско уверење. Такве особе приморавају се на лечење. Онај који је оболео од венеричне болести, а упркос томе врши полно општење, кажњава се затвором до три године. Једнака казна предвиђена је за полно оболеле које ступе у брак, а не би обавестили о своме оболењу особу с којом склапају брак. Ако који болесник избегава лечење, дужност је лекара да га пријави здравстеној области. Казна од годину дана затвора и новчана казна предвиђена је за следеће особе: за полно оболелу жену која доји туђе дете; за особу која; дозвољава да доји сифилистично дете друга особа а не мати, и за особу која даје сифилистично дете у туђу опскрбу а да не обавести о томе хранитеље. Новчана казна од 150 марака или затвор предвиђена је: за дојкињу која без лекарског уверења да није полно болесна доји туђе дете; за особу која прима у службу дојкињу без лекарског уверења; и особу која се не увери да ли постоји опасност по здравље дојкиње, ако доји дете. Пошто Је честа измена особа за полно општење највећа опасност за ширење венеричних болести, то су у томе закону и одредбе за сузбијање проституције. Под сводништвом подразумева нови закон издржавање бордела и борделима сличних локала, те се кажњава. Проституткама старима више од 18 година дозвољено Је издавати стан, али то издавање се кажњава, ако је у вези са искоришћавањем дотичне, особе или наговарањем на неморалан живот. За проституцију кажњавају се и следећа лица: она која јавно или на начин противан моралу позивају на проституисање или се нуде за то: која

Руске жене.

Говорићу о руским женама а не о руској жени, јер по племенитости, која је заједничко обележје Рускиња, оне дају врло много различитих типова каквих је тешко наћи код жена других народности. Индивидуалност је уопште урођена особина руског народа. Цела његова прошлост била је у знаку независности и самониклости. Руски народ није живео ни у оквиру римског законодавства, ни у још ужем оквиру средњевековних »цехова« (еснафа) који су човека припремали за доживотни останак у јед ној радној класи и с једном врстом рада, или под овим и оним манастирским правилима. У Европи, као и целој јужној Азији, једнакост у навикама и појмовима израђивана је код читавих народа, и строго је кажњавано свако одступање од свакојаких кодекса за све форме живота. А Русија, с њеном ширином и брзим прираштајем становништва, није прошла кроз такву школу, њени су становници имали самосталности у мишљењу, све што је требало сами су унапред могли да виде и о свему сами да одлу чују, па макар то, често, било и са »можда«. С тога није чудо што су се и карактерне особине човекове развијале и јачале без препрека и стварале знатно различите људске типове. А када је за Русију настало доба културни-

jer поретка, онда се на мушкоме становништву унеколико огледао образац војнички и грађански. Но што се тиче жена, ово је њихову психу још задуго држало ван граница државног и сваког другог спољашњег утицаја. Чак и религијска начела слабо су се дотицала жениног унутрашњег погледа на свет. Остављено јој је да своје душевне тражње испуни митовима и празноверством. Жена, без граћанских права но у исти мах душевно слободна, употребила је ту слободу на стварање свог унутрашњег света по личним наклоностима и тежњама. Колико је било глава, колико срдаца, толико је било и типова. И, ако се племенитост показала као опште обележје Рускиња то је, дакако, с тога што је тежина полудивљачког живота падала поглавито на женина рамена, што је она остала средиштем среће и потпуности породичног огњишта. Она гa је својим разумом и снагом своје душе чувала и штитила. Но, упоредо с том активношћу, која је општа код свих Рускиња, свака је за себе могла да се предаје оној машти и сновима на јави који су је у дугим зимским ноћима преносили у невидљиве крајеве. Тако се у њој израђивао испитивачки дух и одређивао морални укус. Отуда, ако посматрамо Рускињу као носитељку разноврсних дарова, умних, етичких и других духовних и душевних снага њених, видећемо много ориги-

налник типова, један од другога симпатичнији и драгоценији. II Нисам никада чула да се Рускиње саме тако карактеришу. Оне кажу просто: ми смо жене, па нека се свака уброји у овај или онај тип жена. Али, често се чује, да жена једне народности, на пример, у Немачкој, каже: »ми Немице«, или »ми Францускиње«, и т. д. Да споменем само како ме је једном приликом изненадило с коликом енергијом ме је нека млада Францускиња стално уверавала о особинама својих земљакиња као да их једино оне имају. Пре тридесет и више година, када јс требало да се настаним у Варшави, тада ме је моја драга сапутница М. О., сада Шабалина, топло предусрела и, она ко нелегалну, срдачно склонила код једног инжењера, свога познаника из Сибира. Одмах сам зажелела да се и ближе упознам с његовом укућанком, лепом и младом Францускињом и за мене новом личношћу. А и њој је било пријатно моје усрдно понашање према њој, утолико више што је, како је изгледало, била незадовољна својим новим стањем, прелаз из веселог светског живота на положај домаћице у кући био јој је очигледно тежак. Љутила се и с гopком увређеношћу стално је говорила једно те једно: »Зар је паметно учинио, зар није знао да се за домаћицу, ако му је потребна, узима само права Немица? Mais il savait bien

que је suis une Française! Il navait qu’a prendre une Allemande pour soigner son ménage...“ Требало je видети како je енергично ударала на реч „Française“, као да је њоме све речено и разјашњено. Знам, дакако, да су удате и старије Францускиње изврсне домаћице, и штедљиве. Али се види да је женска омладина оставила за собом она посебна права која су одавно и »неоспорно приписивана Францускињама Још у младости сам, у разговорима, слушала како се оба ова обележја, која се виде у речима младе Францускиње, убрајају у врлине и Немица и Францускиња. А Рускиња није тако карактерисана ни онда када су мужеви у шали задиркивани познатом изреком, која као да потиче од странаца: »Састружи мало Руса па ћеш наићи на медведа«. Тек у најновијој нашој историји Рускиња се сјајно показала кад је изишла на арену грађанског живота. Она је с напором савлађивала предрасуде рускога друштва и вишег и нижег. Управо, као да је чекала на тренутак када ће се и њој отворити врата на арени друштвеног рада, па да и она своје нагомилане силе употреби на опште добро. Севастопољски рат, смрт Николе I, стресли су са Русије вековни прах, разбили магле у главама, и многима показали нове перспективе, а оне су свакога привлачиле изгледом да ће се, ради општег добра и напретка

Страна 2.

»ЖЕМСКИ ПОКРЕТ«

Број 1().