Ženski pokret

због зараде у близини цркава, школа, уопште места где се скупља омладина или у стану, где се налазе деца и младеж од 318 година, или у варошима са мање од 13.000 становника позивају на неморалан живот. Забрањена је касарнација за вршење проституције. Ово су најглавније одредбе новог закона, од кога очекују добре успехе за сузбијање венеричних болести: Полицијске области морају до 1 октобра предати здравственој области спискове досад реглемаатованих проституткиња због надзора кад ступи нови закон на снагу.

моћи уложити разноврстан рад и лична спрема. И ма да је жени било много теже него човеку да својим крилима узмахне за лет, ипак је она још и тада, када је већ изишла из соба и гостионица, манифестовала своје способности и снагу своје воље за разноврстан рад. Суђено ми је да се родим у почетку тога доба и да радим у току расцвета у борби руске жене за прано њене независности у мишљењу и осећању, за право да сву своју снагу и способност улаже онде где је вуче свест о дужности и давању користи другима. Ја сам рано имала прилике да посматрам активност и карактер наших жена на пољу светског, грађанског и духовног живота, а исто тако и карактер жена свих сталежа и имућности. Сећајући се поменутог славнога доба победе светлости над тамом не могу да се не поклоним снази и моћи духовног живота човековог. Наше стара-мајке, онда младе, без искуства о животу, само с вером у своју правицу, ступале су у борбу за своја права с оном дивском силом која је не само називана страховитом »самодржавношћу« (неограниченом влашћу, аутократизмом), него је она то доиста и била. И сваку од нас, била она ма која и ма од куда, могла је та снага да смрви као дете мушицу. Али, и осим кобнога самодржавља и његових легиона слугу и џелата, готово је и цело руско

друштво било утонуло у тиње старих предрасуда па је немило и са страхом гледало на смеоност својих кћери које су желеле да раде, а пре свега да се уче. Шта ће јој то? Шта се то тиче ње и њене памети? Та слободњачка мишљења, превратнички појмови, јалови заноси, залишна одушевљења, и т. д. Па и у најбољим случајевима, чак и у сразмерно просвећеним породицама, тежња женина за учењем и друштвеним радом није пролазила без болних драма. Патиле су обе стране: и кћери и родитељи. Прелаз из старога живота у нови није застајао, тај ток је растао, ширио се и јачао управо с тога што му је извор био дубоко у срцима омладине. То је била унутарња победа, тежња урођена духовној природи човековој, природна тежња светлости и слободи, и при првој ма најмањој могућности она мора да избије. И својим потоњим животом, и својом активношћу Рускиње су доказале да их ни у њиховим мислима, ни у њиховим поступцима нису руково диле ни ћуди, ни привремена занесеност теоријама, ни модерност новине. Оне су тежиле остварењу каквог узетог задатка који би дала потреба времена. Али, увиђајући да нису доста спремне, оне су прегле да уче, и научивши што им треба преносиле су даље оно што су саме знале. Многе су стварале сеоске школе, па у њима и радиле. А у престо-

ницама отварале су женске гимназије, које су биле најбоље у Русији; друге су успевале да на университетима слушају предавања. Ове искрене тежње, ово отимање младих снага нису могле зауставити ни претње ни гоњења административних власти. Тако је руска жена извојевала своју. слободу, своја права на друштвени рад, а није ни сумњала у своју снагу, није се бојала препрека, нити се плашила неразумевања и осуде заосталих људи. Веровала је и борила се. III Треба отворено рећи да та људска заосталост још ни до данас није прешла у прошлост нашега живота. И ако, по претенсијама нашега века, сматрамо себе као напредан нараштај који је стресао стари прах са својих ногу, ипак, све до данас, већина људи сматра да жена није потпуно и достојно створење, него да је тек само дометак бољој половини људској, уз њихово »савршено« биће. Да и не спомињем грубо, често и цинично, држање људи према женама. Код људи још постоји унапред створено уверење да жена нема способности за познавање послова друштвене вредности. Док знатан део тих послова потпуно је приступачан женској памети, јасноме схватању и разумевању; чак одговарају укусу, склоностима и нарави жена, твораца самог људског живота. Зар за жену, није, на пример, посао васпитавања и образовања под-

млатка, народна хигиена, закон о радништву, питање станова, агрономије и целокупно сеоско газдинство, и други слични послови који се тичу доброг уређења државе? Човечанство ће много добити кад се жена одлучи да на себе прими одговорност за васпитање подмлатка, да га прими у свом његовом опсегу, за шта она и треба да је спремна. По несрећисуревњиво држање људи према друштвеном раду жена, побуђује жене да сумњају у себе, па како још нису огледале своју снагу оне се »устежу» да приме на себе задатак у отпочињању чак и оних радова који се тичу њихових сопствених права и васпитавања њихове деце. Жене се још увек заклањају иза човека. А колико има жена, великих душом које су писци, и уопште јавни радници, колико их је које су надахњивале велике уметнике у сликарству, музици, у говорничкој вештини! Зар Је мало државних поглавара и народ них вођа (кроз сва времена у историји) који су се прославили својим радом захваљујући мудрим саветима жене? Али се непоуздање и неповерење према својим способностима веома јако накаламило код жена, тако да се оне и сада заклањају и крију иза човекова имена кадгод желе да своја мишљења спроведу у живот. Срећом по Рускињу импулс њене тежње духовној слободи веома је снажан, и кад се она једном већ крене напред, одлучно иде даље не тражећи

Жене и политичке партије.

Народни Женски Савез Немачке публиковао је у засебној књизи извештај о раду за време од године 1921—1927. Ова публикација (Jahrbuch des Bundes deutscher Frauenvereine, 1921 —1927, Verlag Bensheimer, Berlin) тако je прегледно састављена да даје пластичну слику рада тога Савеза на свима пољима јавнога живота. За данас износимо из те књиге само један део, и то онај у коме се говори о томе, да ли треба да жене буду политички организоване у својој партији, Женској Странци, или да буду у заједничким организацијама са мушкар цима. Мишљење немачких жена пo том питању је сигурно од велике вредности из више разлога: пре свега немачке жене су се дуго, дуго бориле док нису добиле право гласа и та борба им је донела много политичког искуства; даље су Немци познати да нису површни, дао сваком питању дубоко промисле, и на послетку да је закљу чак, који су Немице донеле по том питању израз мишљења огромне већине чврсто организованих жена, дакле жена врло свесних. Кад су немачке жене расправљале о том питању, године 1924,. имале су већ пет година право гласа и могле су се дакле ослонити на стечено искуство у пракси. Немачки Савез је на своме конгресу године 1924 расправљао о овој теми: Жене у парламентима и као бирачи. Од свију осталих реферата је изазвао тај реферат највеће итересовање и дебата је била најопширнија, јер се третирало питање евентуалног осни вања политичке Женске Партије. Питање је покренуто из више разумљивих разлога. Многе жене су биле разочаране политичким животом, методама и материалистичким духом, који влада у политичким партијама. Поред тога наглашавале су да има у женама толико духа и слободе, љубави и човечанства да би требало те

снаге спојити и начинити их политичким фактором. Ова партија не би имала да се бави само интересима жена, него би водила политику човечанства и тиме би дала подстрека за препорођај политичког живота. Противници оснивања Женске партије изводили су ове разлоге. већ постојеће партије везане су исто та ко на идеале, блиске човеку и животу, а женска партија исто тако не би могла избећи економским интересима и опасност политичког живота лежи баш у том да се много пута на жалост интерес партије поставља изнад интереса заједнице. Др, Кемпф каза ла је: »Ко говори о Женској партији као о блиској могућности, у заблуди је да би икоја спољна помоћ могла битно поправити положај жене, докле год он не постигне унутрашњу зрелост за употребу спољних средстава слободе. Нестрпљивост нас заводи да очекујемо оно, што треба да дође тек као плод дугог и мучног рада«. Ова дискусија јо расветлила многа политичка питања и ујединила је жене још јаче око Савеза, указујући им на њихов политички задатак,а идеја оснивања Женске партије ипак је одбачена. Савез је остао други центар политичких ориентација жена, одакле ће оне критички и стваралачки да утичу на своје политичке партије. Ово доносимо због тога што је и у нашим покретима ово питање врло актуелно и што се гледиште Покрета, потпуно слаже са гледиштем Немачког Женског Савеза.

Националитет удате жене. 1)

У Енглеској се много бавило овим питањем у последње време. Интересантно је да у британској империји странкиње удате за Енглезе све до 1814 нису примале енглеско поданство, а британске су поданице тек од 1870 изгубиле право да остану подапице своје земље после удаје за странце. Те све промене су кристалисане у Закону од 1914 који претпоставља да је удата жена увек националности свога мужа. Британски Женски Савез је 1918 послао Влади једну делегацију са меморандумом потписаним од стране Феминистичке Алиансе, Кооперативне Корпорације Жена и још 80 женских организација захтевајући изме-

ћу осталог да ниједна британска жена не може бити лишена своје народности без свога пристанка као што ниједна странкиња не може бити примљена у британско поданство. 1921 и 1922 Лорд Денсфорт изнео је нацрт Закона пројектованог од стране Женског Савеза, закона који би изражавао све горње поменуте принципе. Тај је нацрт и послат једном комитету састављеном из чланова оба Дома, никакав извештај није изнесен јер је половина чланова (Доњи Дом) био за предлог, док је друга половина (Горњи Дом) био против. 1925 једна резолуција Националне Женске Алиансе за Изједначење Грађанских Права примљена је једногласно у Доњем Дому по чијем мишљењу „британска жена не сме изгубити свој националитет самим актом удаје за странца, али јој мора бити остављена слобода да пређе у страно поданство". Крајем 1926 Империална конференција је озбиљно претресла ово питање водећи рачуна о раду жена по њему. Конференција је донела предлог који се потпуно слаже са једногласно донесеном резолуцијом Доњег Дома 1925. Већина чланова комитета је гласала за предлог. Питање је предато једном комитету експерата који за сада заједно са женским организацијама раде даље на његовом успеху. У многим другим земљама питање стоји боље но у Енглеској. Русија је дала женама право да и после удаје за странца остану њихове поданице, а страним поданицама пуно право натурализације већ 1918; Сједињене Државе (с малим изузетком) 1922; Белгија 1922; Румунија 1024. Извесне државе су дале то право женама, али само докле год остану да живе у земљи, у таквом су случају Норвешка (1921) Данска (1925) и Исланд (1926). Шведска је 1924 дала право опције, докле год жена не пређе да живи у земљи свога мужа. Слично томе Је решено питање у Финској. У Француској је пројекат таквог закона изнет пре кратког времена пред Сенат. У Немачкој питање није решено, али је главни одбор Рајхстага једногласно решио у корист увођења таквог закона. Можемо у кратко рећи да за сада има земаља са популацијом од 250 до 300 милиона које признају женама право да задрже своју народност и ако су удате за странце. У интернационалном погледу је такође рађено. Интериационална Алианса за право гласа и једнака грађанска права, Интернационални Жен

ски Савез и Интернационалпа Лига за Мир и Слободу израдиле су пројекат интернационалне конвенције која би имала да реши тај проблем. Главни принципи тог пројекта су: а) да националитет удате жене не може бити промењен само удајом или. после удаје, променом мужевљевог националитета; б) да националитет удате жене не може бити промењен без њеног пристанка, изузевши у случајевима који повлаче собом облигатну промену народности и код чојвека; в) да право задржавања или промена националитета не може бити ускраћено удатој жени зато што је удата жена. Лига Народа проучава такође та питања. Рапорт о националитету комитета експерата за прогресивну кодификацију Интернац. Закон. Лиге Народа (примљен јануара 1926) води рачуна о тим тенденцијама и, и ако предвиђа извесне тешкоће, изјављује: »Проблем би био решен кад би се усвојио један принцип да жена задржава свој националитет и после удаје (или у случају натурализације мужа) изузев ако не жели сама да прими националитет свога мужа“. Позивајући се на генералне принципе које је изнела Алианса, комитет експерата изјављује: »И ако би усвајање једног општег светског закона по том питању као и генералних принципа изнесених у пројекту као база једног интернациопалног закона била cтap коју бисмо желели, ипак се не може тврдити да је већ дошло време за такве мере«. Превод из „New's‟, органа Енглескога Националног Женског Савеза.

1) Како је ово питање од врло актуелне важности на програмима свих феминистичких организација, а од велике интересантности за нашу земљу, у којој се велики број жена налази због неправичне законске одредбе у тешком положају, доносимо овај чланак да би се наше жене више упознале са овим питањем.

Борба против казне за одбацивање плода. 1)

1) Овај чланак доносимо због важности и актуелности питања које третира. Прошле године у часопису ,Ж. П.“ објављен је такође један чланак о истом питању. И тада смо позвали наше жене да кажу своје мишљење по овом питању. Данас такође позивамо све који се озбиљно интересују за овај проблем да кажу своје мишљење, Уредништво. Извесни догађаји, ма колико да су страшни, ако их често опажамо изгубе свој значај; човек их сматра као једну врсту природних закона, и тек неки нарочити случај продрма његову свест и да му повода, да им поклони нарочиту пажњу. У Берлину је недавно вођен процес против лекара Хејса, који је у 11.000 случајева помогао девојкама и женама да се ослободе трудноће, и тај случај је обратио пажњу на тешку појаву у друштву, где огроман број жена, из

Fipoi l(i.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3