Ženski pokret

гих држава, које већ имају право гласа, нису с тим задовољне, већ траже и боре се и даље, како бисмо ми могле остати неактивне, кад немамо ни овог основног грађанског права. Жене не могу бити задовољне с тим, да само критикују рад наших државотвораца, већ морају и за себе захтевати потпуну сарадњу, дакле могућност потпуне одговорности за све догађаје, јер ћe се наша држава само онда моћи хармонично развијати, ако се и жени даде прилика, да и она своје силе стави на расположење државе и њеног напретка“. Друга говорница г-ђа проф. Шаринић уз непрестано бучно повлађивање присутних износи, како се већ из јеврејске молитве види, какова је несрећa бити женом. Јеврејин моли у својој јутарњој молитви: Да си ми хваљен Боже, господару наш и свега света, који ме ниси учинио женом. Јеврејка, кад моли, испушта задње речи Јеврејинове молитве и замењује их речима: који си ме створио по својој вољи. Зашто је такова несрећа бити женом? Зато, јер су мушкарци заборавили, да су ово њихове мајке, заборавили су да су своје сопствене мајке сврстили у ред деце и лудака... Жена се ипак диже испод ига и настоји, да си освоји право место. Истина, има још жена, које немају смисла за ову борбу, остају инертно у свом досадашњем положају, али зар то с обзиром на људску природу није разумљива појава. Доста је мало сетити се историје, па да видимо, како су се мушкарци у много случајева управо борили да задрже свој ропски положај, који им је друштвени поредак био наметнуо. Сетимо се само пруских кметова и Штајнова законодавства. Кроз дуги период угњетавања изгуби се инициатива и зато се потлачени обично сам и кад би могao не може ослободити услед овог чисто психичког закона, па ипак жене се ослобађају саме. Но није ли срамота, да ми баш будемо задња држава, која ћe жени признати равнопровност с мушкарцем? Док се и код нас не проведе једнакост сполова, нећемо се моћи бројати у слободне народе, јер како каже Бебел само је онај народ слободан, који је провео потпуну једнакост сполова. Нек се мушкарци не боје да ћe једнакост сполова довести до конкуренције, јер баш неједнакост сполова погодује конкуренцију. Данас жене, као мање праван, а често једнако способан, или и способнији члан људске заједнице, преставља за капиталисту згодно средство за израбљивање. Посао она врши једнако, или и боље него мушкарац, а благодарећи свом горем положају мора се споразумети и радити уз далеко нижу плату него мушкарац. У

државама с једнаким правима ове конкуренције нестаје саме по себи, а и у законодавству је баш на предлог жена у тим државама проведено једнако хонорисање за једнаки рад. Као протутежу познатом адуту, да мушкарац већ као ратник нужно мора имати и већа права у држави, истиче код жене материнство, које јој често намеће далеко веће дужности и доводи њен сопствени живот у погибељ не само у породу, већ она и умире у сваком свом детету, јер је дете део ње саме. Гђа проф. Др. Смрекар, трећи говорник, истиче да је управо неугодно и срамотно данас, након што нам је и лепа литература, као и наука показала једнакост жене с мушкарцем бити принуђен обазирати се и побијати све оне лако и без основе набачене аргументе којима се мушкарци служе, да оспоре жени једнакост у правима. Да се докаже неоправданост жениних захтева за изједначење позивало се на интелектуалну инфериорност, број црвених крвних телшца, но медицина је показала сасвим друге резултате и видело се, да је често женин сустав нежнији од сустава мушкараца, но да су њене интелектуалне способности исте, као и да нема разлике у црвеним крвним телешцима... Женина чуственост имала би такођер бити запрека за изједначење жене с мушкарцем, но зар није чуствено подручје врело трајних снага, зар се живот израђује само на интелектуалној страни? Приговара се да жена нема утјецаја на културу, но зар велики споменици, који су подигли баш мушкарци жени у књижевности, не сведоче, да је баш жена у много случајева била анонимни подстрекивач, а често и инициатор највећих и најлепших идеја. Свет није још изграђен и ми хоћемо, да сарађујемо на његовој изградњи и ако на други начин, са више алтрутизма, са мање субјективног рачуна и калкила. Такав рад не може јавној ствари шкодити. Жена не може бити и даље привесак, ког мушкарац док му је угодан и пријатан држи, а кад га се засити, онда га без сваког обзира баца. Такова жена и не може донети трајне cpeће јер за такову жену живот мора бити cpeћa, иначе гa она не може разумети, нит се у њему снаћи, а ми знамо, да живот не преставља два опречна пола од којих је један cpeћa, а други неcpeћa, живот је царство дужности. Хоћемо дужности, ал тражимо и права. Натоварити дужност, а не дати права, значи од човека учинити роба, а ми то нећемо. Госпођин је говор био често прекидан гласним одобравањем и пљескањем. Својом појавом иначе симпатична г-ђа Кумичић унела је својим говором из-

весно незгодно струјање, јер се удаљила од предмета о ком се на скупштини имало расправљати без сваког обзира на политичка уверења и на коју су биле позване и све политичке партије у циљу, да на скупштинама изашаљу говорнике, који ћe образложити стајалиште односне партије према женском праву гласа. Госпођа Кумичић у свом кратком и непрестано прекиданом говору истиче, како се њеног срца болно дојмило, што ниједна предговорница није истакла, да је она Хрватица, њој се то чинило, као да су оне овде гости на својој рођеној груди. Госпођа с тог истиче свој знак, који носи на прсима, а који показује, да је на скупштину дошла као хрватска жена. Вели да је жена сачувала национални карактер земље. За очување националног карактера Пољске, Ирске највише су допринеле Пољакиње, Иркиње. Тим, што ми хоћемо, да будемо Хрватице не рушимо, Хрват неће бити Југословен, ми смо се 14 векова борили... (Из публике непрестано повици на ствар, на ствар, председница звони, моли говорницу, а и следеће говорнике, да се држе предмета. Госпође из хрватског блока услед кривог схваћања ситуације протестирају...). Г-ђа Кумичић завршује и вели: Ја сам за то, да свака жена има право гласа као и мушкарац, јер кад може бити мати деце, онда мора имати и право да гласује, јер деца гласују на уста матере. Говор г-ђе Мајер, а услед буке, која је настала, јер се госпођа такођер удаљавала од предмета, слабо се могао разумети. Разабрало се само толико, да госпођа није за то, да се тражи право гласа док имамо 50% аналфабета, да се мора мислити на то да Хрватски народ у овој држави умире од глади. Како је већ примећено на скупштину су биле позване све странке, да изашаљу говорнике, који ћe образложити стајалиште односне странке према женском праву гласа. Одазвале су се само радикалска странка, пучка странка и социалисти. У име радикалне странке говори проф. Др. Грба. На жалост, његов је гoвор, каo и говор осталих двају говорника, а услед оне деломично унесене психозе био стално прекидан. Проф. Грба прије свега констатира, да се само онда може постићи oпћa сагласност и неки успех на овој скупштини, ако сви говорници оставе по страни остале проблеме, а узму у претрес само проблем ради ког је ова скупштина сазвана. Његова је задаћа, да изложи гледиште радикалне партије према женском праву гласа и то без сваког обзира на народност, с опћег човечанског гледишта. Beћ 70-тих го-

дина превео је првак радикалне странке познату књигу Стуард Мила О жени, - а предговор је написао С. Марковић. Сам овај факт већ упућује на интерес првака радикалне партије већ у ово доба за женско питање, односно њезину равноправност с мушкарцем, јер је Мил, како је познато у цитираној књизи с много ерудиције и љубави устао у заштиту женских права. Радикална је партија већ 1881 године у свој програм унела потпуну равноправност жене с мушкарцем. Не само радикална партија већ и остале су партије бар. теоретски за женско право ласа. Не може се рећи, да право гласа тражи само интелектуалка, већ га тражи и радница, а и сељанка. Колико су ме пута питале сељакиње на политичким зборовима зашто оне немају права гласа и кад ћe га добити. У наш је устав унесена могућност, да жене добију право гласа, а на женама је да својом чврстом организацијом то право доиста и постигну. Проф. Др. Г огец захваљује одбору, да му је дана прилика, да изложи гледиште пучке странке према женском праву гласа. Пучка странка стоји на становишту потпуне једнакости мушкарца и жене. Борба за женска права јест борба за праведну, свету ствар. Не бити за женска права, значило би не бити хришћанин. Жена је једнакоправност заслужила и својим радом у прошлости, као и у садашњости. Мушкарци, који позивом на своје ратно право траже супериорност над женом, сећају на Молткеа, који је говорио, да је мир ружан сан... Рат није циљ људског друштва, већ мир, живот уз мирно и срећно домаће огњиште. Борба за женска права обухватиће све жене у Југославији. Пучка је странка уверена, да ћe жене у овој борби успети, јер ћe на жениној страни бити сви, који су за културу, за мир, а против оних, који кане и даље служити барбарству. Проф. Др. Фишер својим темпераментним говором у ком је изложио, како је социалистичка странка већ од искона била за једнакост жене и мушкарца, освојио је све слушаче. Социалистичка партија има у свом програму, а и фактично се борила за женска права, јер су социалисти за та права на барикадама умирали. Социалистичка се партија не бори само за женско право гласа, вeћ за потпуно изједначење жене с мушкарцем у социалном и културном смеру. Жена не смије и даље остати стегнута на улогу онога, који ћe код разних избора на којим су бирани и бирачи само мушкарци бацати с балкона цвеће, већ мора и сама постићи своје право, да и она буде бирана и бира. Г-ђа Берберовић у име радница излаже, да социалистичка странка нема посебне секције за борбу за женско право гласа, јер се та борба једнако тиче целе партије, за ту се борбу залаже цела социалистичка партија без обзира на спол, јер сви они траже потпуно изједначење мушкарца и жене. Иза тога је прочитана резолуција, коју скупштина једногласно прихваћа. Г-ђа Кочонда поновно поздравља скупштинаре, а након тог се скупштина разилази.

Крагујевац. Збор је заказан плакатама за три часа по подне, а још у два часа могле су се видети улицама честе и велике групе жена које журно иду ка хотел Гушићу где је збор одржан. Интересовање је било огромно, што сведочи обилна посета и разноликост друштвених класа и доба старости. Поред чиновничких жена и жена чиновника, трговачких и занатлиских жена могле су се видети и фабричке раденице као и обичне надничарке; поред младих девојака студенткиња и млађих жена виделе су се и наше старе жене са фесовима и удовице. Веома смо се радовале кад смо виделе да се наши правници интересују и са својим женама заједно долазе на збор. Сала је била препуна тако да су они, који су долазили мало доцније, морали потискивати збијене редове само да би што ближе дошли и боље чули. Ред, тишина и напрегнута пажња јасно говоре, колико је овај Први Женски Збор у Крагујевцу озбиљно схваћен.

Исидора Дункан.

Трагична смрт велике уметнице пренеразила је свет, нарочито њене многобројне пријатеље и обожаваоце, који су застајали неми пред богињом хармоније и ритма, која је све осећање своје и човекове душе изражавала покретима. Њена игра била је речитија од многог пера, продирала је у душу и истицала велику истину на површину. Она је хтела да уздигне живот, а он ју је, или боље рећи нека чудна коб, стално давио. Њен живот, c’est comme une danse macabre (игра мртвачка) завршио се најзад! Нека неман, која као да ју је стално вребала, обавила је око точка њенога новог аутомобила крај свиленог шала, који је склизнуо с рамена пошто је два пута био обавијен око њенога врата, и при првом покрету аутомобила, шал се затегао, задавио је, извукао из кола и повукао по прашљивом путу, да по њему њена мрачна коб поведе и одигра последњу и најстрашнију игру! Познавала сам велику покојницу чији је живот био непрекидно грчење бола, јер је успомена на трагичну судбину њене деце која су се несрећним случајем једнога дана сурвала у Сену заједно с аутомобилом, стално лебдела

пред њеним очима. Покушавала је да одузме себи живот, али није успела да би један колико страшан толико и необичан случај, учинио крај њеном грчевитом болу. У улици Ранелаг, у стану велике уметнице у Паризу, импровизирано је при улазу доле, у трему, претпоследње боравиште њено, окружено тешким бледо-плавим завесама, које се тајанствено и лако лелујају. Испод њих ковчег обавијен загасито љубичастим велуром чува тело ове некрунисане краљице. Ту нам је дала последње rendez-vous, међу венцима од белих, црвених, жутих и љубичастих цветова. Тихо је унаоколо, тежина растанка притискује душу. Бескрајна поворка дефилује поред те мртве жене, чији је живот био тако буран. Простор је испуњен језивим ћутањем. Крај самог улаза стоји један снажан младић са кудравом косом и слеђеним ликом, обучен у римску тогу права слика Етиопљанина, римскога роба; он држи у рукама књигу у коју се посетиоци уписују. Близу ковчега покојничин брат Рајмонд Дункан 1 ) велики мислилац, чије

сам конференције о земаљском и за гробном животу некад слушала, стојао је нем у својем болу, утучен неразрешљивом моћи страшнога удеса. Његово сувоњаво витко тело било је као и увек обавијено римском тогом. Измењала сам тихо неколико речи с њим. При помену покојничиног имена, његов продирући поглед постаде још дубљи, као да је тражио да продре у ону мистериозну даљину, у коју се на тако необично трагичан начин преселила његова сестра, коју је безгранично волео. С времена на време промакне туда као визија по нека прилика у тоги или пеплуму. То су чланови породице. А 19 септембра, кад се скоро цео Париз веселио, раздраган посетом америчких легионара спаљено је тело велике уметнице уз звуке Баховог Concerto-a, у крематориуму на ПерЛашезу. Док су се посмртни остатци Исидоре Дункан претварали у прах, Рајмонд Дункан је савлађујући свој страшни бол проговорио. Хтео је још једном да је веже за овај живот и њене многобројне пријатеље. Није могао лако да се одвоји од своје несрећне сестре. Напуштајући место где се завршавају сви болови и радости живота, погледала сам у куполу крематориума, око које се ковитлао беличасти дим, као вео ишчезле уметнице. Париз.

1) Дункан припада оном реду људи, који теже да живе што природније. Они се одевају у одело које сами израђују, налик на римске тоге. На ногама и усред зиме носе само сандале без чарапа. Дункани су родом из Америке.

Вука де ла Мартиниер-Велимировић.

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 19.