Ženski pokret

него је ми жене широкогрудније схваћамо од наших мушких другова - ми је сматрамо срамотом и бо лешћу цијелог човјечанства. Из реферата г.г. предговорника као и по мишљењу истакнутих социјалних хигијеничара (мећу њима у првом реду Grotjahna, у његовој књизи Sociale Раthologie) види се, да сви досадашњи покушаји за сузбијање венеричних болести касарнацијом или реглементацијом проституткиња нису успјели. А то је сасвим логично из једноставног разлога, што се и касарнирати и реглементирати може само један мали дио жена, како се то види и из реферата предговорника (н. пр. Сарајево 70.000 становни ка, 12.000 одраслих жена 100 касар нираних) и што по данашњим системима мушкарац који је исто тако опасан преносилац заразе остаје без икакве контроле. Много је важнија ствар: може ли се венерична зараза идентифицирати са проституцијом, како то често бива и да ли иста средства могу послужити за смањивање венер. зараза, као и за сузбијање просгитуције. Наше је мишљење: да су венер. заразе само један дио проституције. Венер. заразе се могу смањити само једним за све облигатним законом о сузбијању вен. болести. А проституција, условљена економским, просвјетним и на крају био лошким (хередитарним) приликама може да се смањи и ако се на крају можда никад неће моћи укинути много далекосежнијим и дубљим друштвеним промјенама, за које се мора тражити сарадња просветних, економских фактора и на крају свакако жена, које су у том питању највише тангиране. Женски Покрети у нашој држави заузимали су у више махова своје становиште у питању проституције, имају то становиште изражено у резолуцији од марта 1926, која гласи: На својој сједници од 4 марта 1926. проучавајући проблем проституције и средства за њезино сузбијање, до неле смо следеће закључке: 1. проституција постоји када једна жена у исто време сполно општи са више мушкараца у сврху зараде. Ње неће нестати сасвим из биолошких, физиолошких и социјално-еко номских разлога. 2. Женски Покрети треба да се боре против озакоњене проституције, која жену прогони ради проституције, док мушкарца оставља потпуно неодговорним. Ради тога треба: I. Изједначити морал. II. Донети модерни закон о венеричним болестима, у који спада:

а) присилно пријављивање и безплатно лечење венерично заражених, без обзира на спол. б ) кажњавање оних који знају да су заражени, па ипак сполно опште с њим и заразе га. (Овде треба пред видети и кажњавање пијаница који у пијанству почине овај злочин). За успешну борбу у ширем смислу потребно је; 1) променути одгој младежи у погледу сексуалног обавешћивања и изједначења морала; 2 ) провести систематску заштиту жена (нарочито девојака). У ту сврху треба их економски обезбеђивати, оснивати домове за незапослене жене и т. д.; 3) у комисији за изједначење морала у Друштву Народа треба свака па и наша држава да буде заступљена по женском делегату, те у истој треба да се бори нарочито против трговине белим робљем, проституције и венеричних болести. У току дискусије чуло се је веома интересантних података о разлозима проституције (хередитет, ниски културни степен, лоше економско стање, абнормалне социјалне прилике итд.) - а на крају створен је ужи одбор од 5 лица за стилизовање представке, која ће бити упућена Министарству Народног Здравља. Члан овога одбора била је и преставница Алиансе. Представка гласи: Конференција југословенских венеролога одржана је у Загребу дне 28 и 29 јануара 1928 у циљу да расправи питање проституције у нашој држави, а поводом тим, да Министарства Народног Здравља према члану 180 Фин. Закона за 1927/28 односно чл. 69 Уредбе о сузбијању заразних болести у најкраће вријеме има да донесе Уредбу о мјерама за сузбијање проституције. На њој су учество вали шефови оделења и амбуланта за венер. болести, представници кли нике, градски и редарствени физици, обласни одборник Загребачке Области и Делегат Алиансе Женских Покрета, у присуству преставника Ми нистарства Народног Здравља. По саслушању реферата из цијеле земље и након дискусије могло се установити, да се већина изјавила принципијелно за укинуће реглементације проституције за аболицију. - с тиме, да се та аболиција про веде истовремено доношењем самосталног, јединственог закона о сузбијању сполних болести. Постојећа уредба о сузбијању заразних болести, глава VIII није доступна, да зајемчи успјешну проведбу аболиције, Јер не поставља захтјев облигаторног лијечења обавезног пријављивања спол-

но оболелих, као и врела заразе. Тај самостални венер. закон треба да буде донесен на темељу сарадње социално-медицинских стручњака, венеролога, правника и социалних раденика, мушкараца и жена. Док се не донесе тај нови венер. закон, велика већина се сложила у том 1 ) Да се јавне куће свакако и бе зодвлачно укину у цијелој земљи, да се отварање и подржавање истих забрани. (За одржање јавних кућа из јавила се само незнатна мањина ко лега из провинцијалних градова); 2) Да се умјесто до сада провађаног система реглементације уведе принцип неореглементације који се састоји у овом: С полицијским схваћањем реглементације треба преки нути. Подлога овој неореглементацији је чисто здравствена. Надзор над проституцијом одузимље се полицији односно ћудоредној полицији. Над зорна област је принципијелно здрав ствена област, којој се придијељује старатељски (скрбнички) уред, у главном вођен од жена. Ове здравствене области биле би у првом реду венер. амбуланте (антивенер. диспанзери) или полицијски здравствени одсјеци. Полицијске (управне) власти сарађују с тим социалио санитерним областима само у колико је с тим у вези административни посао евиденције и проналажења проституције. За ово има да се упосли и квалификовано женско особље. Присилно стављање проститутка под сталан надзор (при силна инскрипција) забрањује се. Ову неореглементацију проституције треба употпунити тиме, да се уз надзирање проституције посвети пажња и оним мушкарцима, који потражују проституцију, па да се по дузму сходне санитарне мјере и против њих. Ове мјере предлажу се као привре мене и прелазне, док се не донесе самосталан јединствени закон о сузбијању сполних болести. Конференција ће овај закључак ставити до знања Министарству На родног Здравља у нади, да ће га при решавању тог питања узети у обзир. Са стране Алиансе Женских Покрета предложена је: аболиција са истовременим доношењем антивенеричног закона; у случају моментане непровидности: неореглемемтације, за коју ће бити одговорна власт у пр воме реду санитарна у вези са со циалним установама (Fürsorgestellen) - ове посједују у главном да воде жене. У колико буде привремено погребна полицијска власт, да се у њој запосли и квалификовано женско осрбље. Сарајево.

Д-р Маша Живановић.

Питање постављања жена за директора гимназија.

У последње време питање постављања жена за директоре гимназија постало је веома актуелно. Многи протести су уложени, многе резолуције су донете у' циљу да се у женским гимназијама поставе жене за директоре. Од пре два месеца у Крагујевачкој Женској Гимназији г-ђа Даница Пе ровић, професор, врши дужност директора, и у тој гимназији се за ово кратко време осећа један невероватан преокрет, како у унутрашњем раду. тако и у опхођењу и понашању ученица. С тога је цео колегиум Крагујевачке Женске Гимназије упутио молбу Господину Министру Просвете да се за директора Гимназије постави дефитивно гђа Перовић. Овај акт колегиума је утицао веома пријатно на све ђачке родитеље, који су га најрадосније поздравили. Женски Покрет Друштво за Про свећивање Жене и Заштиту њених Права у Крагујевцу, придружио се молби колегиума Женске Гимназије и обратио се А шанси Женских Покрета у Београду и Народном Женским Савезу да личном интервенцијом код Г. Министра Просвете убрзају повољно решење њихове молбе. Крагујевачки Женски Покрет у својој молби излаже да је неопходна потреба да се постављају жене за директоре женских гимназија, жене које боље разумеју дечју душу у најопаснијим годинама њиховог развитка, и да верује да ће молбу шумадиских жена Господин Министар задовољити, и да ће и овога пута Шумадија бити међу првима који приводе у дело велике, добре и корисне реформе за наш народ. Овом приликом је иитересантно напоменути, да је још пре много година у Крагујевачкој Више Женској Школи, као и у београдској, била управитељица жена, која је оставила најлепшу успомену, како код наставника и ученица, тако и код целокупног грађанства. Када јс жена могла бити директор у нашој земљи пре толико година, и показала најлепше резултате у томе своме раду, из кога разлога нам данашњи људи оспоравају то право? Лако је констатовати да је томе једини разлог конкуренција, због чега данас стојимо у томе погледу много горе, него пре толико година. "Молбу Женскога Покрета из Крагујевца Алианса Женских Покрета и Народни Женски Савез су најенергичније подупрли, и ми очекујемо да обавестимо наше чланове о скором успеху у овоме правцу.

Драга С. Јанковић: Деца.

Приповетка изграћена па конкурсу Уметничког Одељења Мин. Просвете-1927. Београд, С. Б. Цвијановић 1928 године. Читаоца у почетку изненади садржина књиге. Очекујете децу бар као предмет приповетке, ако не и да је приповетка за децу. У ствари, деца су само повод овој приповетци, као што су и узрок душевној патњи глав не личности. Предмет ове књижице од којих шездесет страница, читав је роман. Тај роман проживљава јсд на сељанка, и прича га епском мирноћом, својственом људима са села, навиклим да дају мање изражаја и радости и болу. Али кад завршимо и последње редове и имамо у свести слику свега, целу новелу, тада нарочито осетимо куну јачину и уметничку вредност ове приаоветке. „Болничким ходником разлегоше се тешки кораци и одјекну глас болничарке: - Овамо, чича! На ову страну!" Тако мирно и просто а ипак тако живо почиње ова симпатична и озбиљна књига. Пуна реалних, каткад и реалистичких описа, она је драгоцен прилог и верна слика живота и мишљења нашег сељака. Ту су и набачене чини и „рашчињавање" ако се нема деце, и ломљење погаче над главом породиље, а ту су и мобе, бербе, комишање, и тако даље. Пуно богатог материала у делу живота

зналачки приказаном, што нас под сећа, да ст наш цењени научник Д-р Тихомир 'Ђорћевић и г-ћа Јанковић и по томе брат и сестра. Уопште, иако је скоро цела приповетка исповедање „греха“ и душевних патњи Једне жене, кроз све Је преплетен и наглашен фолклорни моменат. И сам мотив приповетке такав је; грех и грижа савести младе жене последица су нагонске жеље нашег патриархалног света да му се децом очувају крсно и породично име. Свекар јунакиње овако Јој одвраћа на примедбу, да га Је дедом учинила његова кћи већ пре: „Е, јес, ћери, али јс Нева, иако је моја ћерка гућа кућа; и њена деца тућа слава, туђе презиме. Воли деда и оног унука, али да му дође и да им одем, то је све. А ово је моја кућа, мој наследник, моја слава, моје презиме, моја крв“. - Његова крв. Он то тако верује. Међутим, сталним прекорима, заједањима, па и претњом да ће бити отерана ако за годину дана не роди, жена је нагнана да се све чешће сећа једног савета, реченог као у шали: да мимо мужа потражи деце. Мужевља породица не обилује децом, али ни њима ни мужу не. пада на памет да потраже узрок ка својој страни. Њена мати покушавала јс, пак, чак и да ограничи рађање, па јој није пошло-за руком. На ипак. она, Миља, ако не роди за годину дана, отераће је. - Болно место не само у животу наше сељанке, али

нарочито ту, где се често одигравају драме које би испуниле и роман и трагедију. Кривица је, то јест, ако ту уопште може бити речи о кривици, јер је и муж ушао у брак чист и не вин, до мужа, и Миља добија дете од другога. Али колико је ту далеко од ње свака друга мисао осим те, да се унесе мир у кућу, да се муж и његови обрадују и задовоље, и она остане уз њих! Како је, например, само чист приступ младићу, од кога очекује спас у невољи, како чудновато наивно звучи ова реченица: »А би ли ти мени учинио што би свом најрођенијем учинио, али само да нико не зна, сем мене и тебе и Онога озгоре?« Ипак, »историја« се понавља и Миља рађа и даље децу са другим, јер и њена свекрва каже, кад је она пита, зар јој још није доста децо: » - Бог с тобом, 'ћери! Па од деце огризние нема! - Деце никад није много за сељака, вели тата.« И варошанин каже: једно ко ниједно; сељак по готову. Ипак, страх да се то не сазна стално је прати, међутим свест о «греху» и грижа савести први пут се јављају кад добије вест да Јој је муж на Једрену рањен. Ево једног лепог описа. «Нана је по цео дан плакала, а Ја по целу ноћ. Никако нисам могла да спавам : жао ми мог човека, па се кајем што сам га варала. Боље би било, велим, и да су ме отерали но што сам ово радила. Па ме стра’ да не умре, и све ми тако нешто страш-

но пред очима. Жао ми за његову доброту, за његову лепоту, а знам да сам грешна, па никако да заспимо. - Али муж се враћа и оздрављава, срећно издржи и све друге ратове, и тек несрећан случај који се њој деси и донеде је у болницу, наводи је понова на мисао о греху и казни. И лежећи и трпећи тешке телесне болове, од којих убрзо и умире, она непрестано мисли на своју децу и на свој грех, и то су њене Још теже патње. Осећа погребу да коме исповеди свој грех, и пита ауторку овог дела, (која, као, такође лежи са њом у соби): «Је ли, госпо, је л’ се истина много мучи кад ’оће да умре онај који има велики грех?» И: «А је л’ греота да човек умре а да се не исповеди?» Добија одговор да исповест олакшава патње души, и она, сећајући се покојне «наје» којој би све казала, заплаче се и одлучује да њој. госпи, све каже. И тако се развија приповетка, у том причању, исповедању, испрекиданом згодно, од стране писца, да не би било монотоније. И сама исповест је испрекидана опширношћу причања о другим стварима. Управо то одступање од главног предмета даје жииљу и вернију слику и јунакиње, и свега око ње. Госпођа Јанковић је успела врло верно да прикаже осећање и начин мишљења и изражавања једне просте жене. Ето неколико таквих описа: Дође тако и вршидба. Мој се чо-

Страна 2

оЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 5