Ženski pokret

век, фала Богу, сасвим опоравио. Ради као и пре. У том погину у Са рајеву онај швапски престолонаследник. По селу поче да се говори: биће рата! Тата замишљен, и све жури да се посо сврши што пре. Плаћа раденике немилице, а и ми попадасмо од посла. Тата продаде грдно жито, а нана се љути што не чека пролеће, биће жито скупље, а он вели: - Ко зна шта ће до пролећа бити! И истина. Једне ноћи, некако око Светог Илије, почеше звона на цркви да звоне, прангије и пушке да пуцају. Чујем ја, тата изиће у кујну и викну нам: - Децо! Мобилизација! Ето рата! Ајде, Пајо, сине, устани!" Све је тако живо и природно описано, да би човек рекао, е је ауторка збиља све те речи слушала непосредно из устију оне која је све то доживела, ипак, ова је приповетка чиста инвенција. Успех тог верног приказа извесно да лежи и у одличном познавању сеоског живота и у добру и у злу. А уметничка вредност књиге потврђена је додељеном наградом. Госпођа Драга С. Јанковић може бити потпуно задовољна својим првим иступом као књижевница. А ми јој можемо не само честитати на успелом делу, већ и захвалити на охрабрењу које њене године и прво дело уливају и онима што више нису у првој младости, и страшљиво гледају на мало времена а много жеља и намера. Београд.

Р. А. Ч.

Положај жене у најважнијим законима Норвешке.

Интернационална Алианса за Женско Право Гласа објављује у своме органу "Jus Sufragii“ одговоре на питања о томе, како је третирана жена у законима појединих држава. Неке од тих одговора саопштићемо у нашем листу, да бисмо се приликом израде наших закона могли и ми у нашим захтевима управљати, према оним добрим стварима, које су већ спроведене у напредним земљама. Одговор из Норвешке, који је написала Д р Д. Банг је следећи: Положај норвешких жена, лични и правни, добар је. Напредак је био брз, рефорама је било много и дубоких. Ограничено активно и пасивно право гласа за општине (које је ограничено према плаћању пореза), добиле су године 1901, а године 1910 добивено је опште и једнако право гласа за општине. Године 1913 добиле су жене и политичко право гласа под једнаким условима, који важи и за мушкарце. Ти услови су: старост 25 година, норвешко држављанство и пет година боравка у земљи. Од године 1809 важи једнака пунолетност за мушкарца и за жене, од године 1851 једнако наслседно право за мушку и женску децу. Године 1888 била је укинута регле ментација проституције, а јавне куће су биле забрањене већ четири године раније. Обоје су постигле жене чврстом агитацијом. Закон из године 1886 даје женама слободан и потпун приступ на университет. Године 1912 добиле су жене приступ у сва државна звања, изузевши црквену службу и министарске положаје. Од године 1910 могу постати жене чланови „Краљевског Савета". . Слобода рада за жене је потпуна и они, који су хтели да заштитним законима за жену ограниче рад жене у индустрији, нису успели. Норвешки закон за заштиту раденика даје женама довољно дуг одмор у случају порођаја и забрањује жени само рад за чишћћење машина. Године 1909 био је предложен у Парламенту закон да се женама забрани ноћни рад. Дебате су биле веома бурне, а закон одбачен, јер су биле саме раденице и феминисткиње његове противнице. Закони за заштиту деце датирају из године 1915 и доносе велики напредак за неудате мајке и њихову децу. Жене су агитовале за и против тих закона. У пракси су се ти закони

показали врло добри, и црна предсказивања се нису испунила. Између нових закона је најважнији онај, који п, шта удатим женама њихово првобитно држављанство. Последњи закон, кога је примио парламенат, дозвољава удови својину целокупног наследства. Да се је могло све ово у Норвешкој, последица је промењеног социалног положаја жене. Нове про мене у брачноме закону су такође последица тога факта. Нарочито то да може, хоће и мора толики број удатих жена зарађивати нан куће, један је између најјачих узрока. Иа равно да су и код нас тежње да се удатој жени ограничи слобода рада, али до сад, без успеха, упркос великој незапослености. Нови закон од 20 маја 1927 године регулише имовинске односе брачних другова, и одређује извесне норме за издржавање. Те норме су подјед наке за жену и мужа, обоје закон сматра за равноправне представнике заједничког газдинства. Закон заштићава подједнако жену и мужа пред злоупотребама заједничке имовине: даје прилику посебне имовине како за мужа, тако и за жену, али ипак ставља имовну заједницу за норму економског реда ме - ђу брачним дру говима. Наш закон за развод брака од општег је интереса. Године 1909 тај закон је добио измене, које су знатно олакшале развод. Године 1918 дошле су још нове олакшице. Брак се разводи, ако тражи развод један од супружника, после сепаратискога доба од једне до две године. Агитацијом су норвешке жене успеле да се измени казнени закон тако да много строжије кажњава злочине против сполног морала. Године 1922 основана је била нарочита комисија за израду измена казненог закоиа, у којој су биле поред седам мушкараца и две жене. Предлог тих жена, као миноритетни предлог постао је закон, т. ј. повишење казне за злочине против сполног морала, такође и према абнормалним особама. Други предлог миноритета. т. ј. жена, да се не смањи казна особама, које деликт изврше у пијанству, за сада је Парламенат одбио. Жене у Норвешкој су већ толико продрле са својим захтевима у законима, да им је остало још врло мало правних захтева да задовоље. Наша највећа женска организација предложила је Парламенту један захтев, који сматрамо за веома важан, то је да могу жене ступати и у свештеничку службу. Општински одбори су већ изјавили против наших захтева у већини што смо унапред очекивали. Али, и то глупо ограничење наше слободе рада, мора пасти за неколико година.

Здравствена Сведоџба.

Век пре рата опажало се код многих народа опадање морала и са тиме у вези погоршање здравстеног стања. Ово је дало повода многим културним радницима: лекарима, државницима, списатељима и т. д., да се озбиљно позабаве овим проблемом и иступе пред јавност с разним пред лозима. Светска катастрофа је њихов рад грубо прекинула, погоршала је морал уопште и у нечувеној мери дала маха заразним болестима нарочито туберкулози и сифилису. Ово је више но икад истакло нужност решавања овога тешког проблема, и уношење нових темељних реформи. Статистички податци разних земаља, а у првом реду великих метропола Париза, Лондона, Берлина, Беча и т. д., у погледу броја венерично оболеле младежи, броја младих злочинаца, распрострањене полигамије и полиандрије и разних тешких социалних болести, у истини су запрепашћавајући. Без сумње да што пре и што енергичније треба томе злу ступити на супрот. С тога се свуда третира о сексуално - хигиенском проблему: у Енглеској, Француској Немачкој, Чехословачкој и т. д. У самоме почетку тога покрета препоручују се као најбоља поглавито два средства увођење лекарског прегледа приликом

склапања брака и укидање јавних кућа, проституције. Потпуно оправдан и врло умесан је захтев да када супружници ступају у брак имају не само право, већ и дужност да знају један за другог не само где су и када рођени, и томе слично, већ и то каквог су здравља. Што се тога тиче, влада у свима друштвеним сталежима, а нарочито међу простијим светом, невероватна лакомисленост и неискреност. Удају се и жене тешко заражени људи без икакве гриже савести, често пута и не знајући колико греше. Нема поговора да се у принципу мора примити овај захтев о здрав ственој сведоџби пре брака. Али, проблем ипак није тако прост што се тиче његовог спровођења у пракси. Већ и сама чињеница да се о томе лекарском предлогу пре брака много говори, а да је усвојен у незнатно малом броју земаља, доказује велику тешкоћу и колико се мора бити опрезним. Пре свега мора се установитии да ли констатовање једне заразне болести код онога који жели да ступи у брак, мора за собом повући и забрану брака. Многи ће на ово питање одговорити: на шта цела ова дебата, ако не би било те последице? Па ипак велика већина присталаца здравствене сведоџбе није зато, и њихово се становиште мора одобрити Изузетак мора увек чинити врло заразна и јако развијена болест, у ,соме случају болесник се мора подвргнути строгом лечењу у болници Али, последица једне драконске забране ступања у брак у случају оболења, била би несумњиво повећање броја ванбрачног живота и рађања ванбрачне деце што је највећи узрок злочинима, проституисању и и рађањуу кретена. И ако се узме у обзир да је данас сексуалност преко мере развијена услед рђавог узгоја омладине, а и великим делом услед несређених социалних прилика, ипак и када дође једно здравије и моралније поколење, ово ће бити једна важна чињеница, о којој ће се морати водити рачуна. Брак је ире свега једна социално економска институција, и с тога се свакоме брачном пару мора оставити да ово питање реши по своме нахођењу. Али, свакојако да би било веома нехумано, када би једноме човеку, зато што има какве заразне клице, ускратили сву благодат уредног домаћег живота. Власт може приморати једног човека да призна своје стање, да се подвргне лечењу и да сачува околину од заразе, али даље не може ићи. Поред тога има заразних болестиа а нарочи то оболења од сифилиса, врло потмуких и разноврсних, и савесном лекару налаже највећу опрезност при стављању диагнозе. С тога сваки ступајући у брак, морао би свога брачног друга отворено да обавести о степену свога оболења и уопште о здравственом његовом стању, а оставити њиховој слободној вољи даље опредељење. Има још неколико других сличних примера, које је потребно говорити са овим у вези. Тако н. пр. жене, особито са села, тешко се дају пре гледати свестрано од стране лекара. С тога оне често постају жртва несавесних шарлатана или трпе од лако излечивих болести, које нелечене могу имати веома тешких последица. То ј е једна велика погрешка, али разумљива нарочито код младих стидљивих жена. С тога би преглед код жена, које ступају у брак, морао бити повераван увек женским лекарима, и тиме би се избегло и често злоупотребљавање службених органа. Дакле практично спровођење здравствене сведоџбе при склапању брака тражи: знатан број женских стручних лекара у свима крајевима; строго организовање амбулаториског лечења и болница у свима крајевима, снабдевање модерних инструмената и лекова (ма да знамо да би овај последњи услов мали број земаља био у могућности да потпуно задовољи). Доношење једног закона, значи врло мало, ако није осигурано његово спровођење. Ужасан хаос је последица закона који не могу бити спроведени.

Али, и ако за сада због техничких тешкоћа овакав један закон не бисмо могли спровести, нужно је да се овоме проблему поклони највећа пажња, и да се бар теориски претресе, да би касније могао бити лакше реализиран. Он би био од велике користи већ и зато, што би истакао значајност здравља и потребну уздржљивост и хигијенски живот. Праг.

Д-р. Јулка Хлапец-Ђорђевнћ.

Лорд-мер Маргарита Бивен.

У нашем листу јавили смо већ лањске године да је била изабрана за председницу велике енглеске општине вароши Ливерпула г-ца Маргарита Бивен. Сигурно да ке наше жене интересовати њен живот, т. ј. њен рад пре избора на овај важан положај. Г ца Бивен јс већ деценијама најјача снага на социалном развитку Ливерпула, и дала је највећи подстрек за многе институције, које служњ заштити деце. Одмах, када је напустила школу, постала је одушевљен сарадник у сетлменту за мајке. У тој установи ју је највише дирнула судбина богаљасте деце Зато је више пута недељно обилазила ту децу у њиховим бедним становима и учила их је читати, писати и рачунати. Тај рад јој је дао идеју да оснује школу за богаљасту децу. Ова школа је постала полазна тачка за њен даљи рад на општем добру. Видела је да деца не оскудевају само у васпитању, већ да им недостаје и телесна нега и сви остали преко потребни услови за живот. Основала је друштво за заштиту деце, коме је био циљ да помогне деци у сваком погледу. Друштво је снабдевало децу млеком, храном, одећом, лековима, штаповима, болесничким колима и т. д. Постепено је то друштво проширило свој рад и на осталу децу. Саградило Је нарочиту школу ван вароши, болницу за лечење ваздухом на мору, опоравилиште за децу, фериалне домове за децу и мајку, саветодавнице за мајке и игралишта. Ова разграната делатност закључена је оснивањем једне велике дечје болнице у Ливерпулу. Године 1915 постала је г-ца Бивен прва жена члан општинског одбора ; за општу добробит У томе својству највише се трудила да се оснује дом за ону омладину, која се први пут судски казни. Године 1921 била је изабрана за општинског одборника, а лањске године била је изабра на за председника општине града Ливерпула. Јануара месеца био је у Ливерпулу један интересантан скуп. Г-ца Бивсн, лорд мер Ливерпула, позвала Је тринаост жена, мредседника општина у Енглеској на састанак. Ии једном до тада нису се окупиле иа заједнички састанак све жене, председници општина у Енглеској. Огварајући овај састанак у Општинској кући Ливерпула, лорд мер Маргарита Бивен у своме поздравном говору истакла је да њен позив на овај састанак има само тај циљ, да се оне узајамно упознају и подстичу једна другу у великом раду. Такође Је рекла да је овај састанак велики догађај у историји феминизма. Г -ца Бивен уверена је да ће се до најбољих резултата доћи само тада, када мушкарци и жене буду потпуно равноправно и слободно сарађивали у свима пословима. У своме говору она је додирнула пројекте о изградњи ове велике вароши, наговештавајући да ће у своме раду нарочиту пажњу обратити зидању здравих станова. Нови председник заинтересовао се одмах за бедно стање раденичких породица и почео је да испитује узроке. Г-ца председник брзо се уверила да један од главних узрока лежи у томе, шго раденици у суботу, кад приме плату, одмах пропију један део плате и тако не остаје довољно за породицу. Ставила је општинском одбору предлог, да имају жене општинских раденика и службеника право да узимају аванс на мужевљеву

Врп' б

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3