Ženski pokret

неко у критично доба када је дошло к зачећу имао односе са неудатом мајком, обавезује га да плаћа алименте док се не пронађе прави отац. Све расправе око плаћања алимента води надлежна власт, а не странке међу собом приватно, јер власт плаћа алименте и потражује их. Неплаћање алимента казни се као преступ закона затвором. Власт има право да тражи од суда конфискацију иметака или зараде оца ванбрачног детета ако савесно не плаћа. У случају ако нема зараде, суд има право да га пошаље у једну од државних радионица или казнионица да ту зарађује за издржавање детета. Отац ванбрачног детета не сме напустити домовину док није осигурао плаћање алимента. Агент или која друга особа која му је помогла да се исели без дозволе власти, мора плаћати место њега алименте. Дете неудате мајке има као и брачно дете право на издржавање до краја шеснаесте године. Издржавати га морају отац и мајка, и тек кад они не би то могли, прелази брига за дете на државу. Ванбрачно дете оставља се код матере, а може се предати и оцу ако мати није способна да савесно однегује дете, или ако су отац и мати и надлежна власт споразумни да се преда оцу. У случају ако се дете не може дати ни оцу ни мајци, држава одређује његово васпитање. Неудата мајка има право на потпору три месеца пред порођајем и на надокнаду трошкова порођаја или побачаја. Трошкове јој плаћа надлежна власт, којој то враћа отац ванбрачног детета и тек ако власт не би била у стању да га к томе присили н. пр. ако је сиромашан, услед болести неспособан за рад итд. прелази та дужност на државу. Праг

Др. Јулка Хлапец-Ђорђевић

ЖЕНЕ И РАЗОРУЖАЊЕ

Поводом вести о наименовању ректорке женског универзитета у Holycke (Sjed. države Massachusettes), g-đe Магу Е. Wooley за члана америчке делегације на Конференцији за разоружање, г-ђа Марија Верон, адвокат у Паризу написала је у листу »L’Oeuvre« следећи чланак: „Једна депеша из Вашингтона обавестила нас је да је претседник Хувер наименовао у делегацију Сједињених држава Сев. Америке за Конференцију за разоружању у Женеви г-ђу Маry Е. Wooley. Ми не знамо још какав ће бити њен положај да ли ће она присуствовати Конференцији у својству делегата или заменика или још простије, техничког саветника. И уосталом, то је мало важно. Главно је да се један женски глас може чути у току расправа чији је закључак од тако важног интереса за светски мир. Не сумњам да ће известан број људи

нарочито у Француској наћи да је ово заиста врло чудно и одмах направити много пошалица на ово наименовање. Зло не би било велико кад би се узвитлали само неки ратоборни националисте, али ми мислимо да ће бити и неких убеђених пацифиста који ће критиковати одлуку претседника Хувера. А међутим? Немамо ли обичај да тврдимо да не треба рачунати на генерале, маршале и високе официре, да они спроведу разоружање и осигурају мир? Не понавља ли се да на цивиле пада та дужност, нарочито на оне који немају интереса у великим индустријама које цветају за време рата, или у финансијским пословима која допуштају за време рата велике спекулације? Е, добро! Нису ли извесне жене способне толико колико многи људи да испуне те услове? Али, људи су били војници! У Француској да; али не и свуда. Затим шта то доказује? Да ли што су радили војне вежбе у кругу касарнском, што су љуштили компир за паприкаш или што су вршили досадно касарнске терете да ли то даје стручну спрему за проучавање великих интернационалних проблема? Уосталом, кад би било апсолутно обавезно да се учини најмањи „полукруг" (војнички) да би се могло бити делегат на Конференцији за разоружање. колико би људи међу најозбиљнијим и најспособнијим требало да буду одбијени, баш међу Американцима који никад нису били капетани, пуковници или генерали, осим у цивилу? Може се врло лако десити да примеру Сједињених држава следују и друге владе. Претпрошлог месеца кад су се сакупили у Паризу присталице разоружања, који су дошли из свих земаља Европе, једна жена која већ бејаше делегат у Друштву Народа желела је да зна хоће ли бити жене званично претстављене у Женеви идућег фебруара, јер јој је влада њене земље дала на знање да ће је радо делегирати, ако она (влада) не остане осамљена са овим наименовањем. Претседника Хувера нису мучиле такве предрасуде, он је учинио оно што је мислио да треба учинити, и имао је право. Истина је да у Сједињеним државама жене имају известан политички утицај и узимају учешћа у избору претседника републике. То објашњава многе ствари. Међутим, треба разумети да се сада изграђује један нови свет на новим основама сасвим супротним онима који су вековима сматрани неопходним за оно што се зове равнотежа нација. За ново време, нови човек. То је основна истина која се не узима увек у правом смислу, т. ј. да реч човек значи човечан. Кад буду сви цивилизовани народи, све демократске државе разумеле то, биће заиста нешто промењено у међународним односима.

С француског

П. Продановић

12

ŽENSKI POKRET

JANUAR, 1932