Ženski pokret

ramentni svet, taj se mogao začuditi onoj tišini i strahopoštovanju, koje je sve ispunjavalo. Beše to duboko poštovanje za onu, kojoj je uspelo, da nas na nekoliko sati prenese u veliko carstvo duha istinske i požrtvovne ljubavi. Beše to triumf duha nad materijom. Čudna, čudna žena! Slepa i gluhonema kao što izvanredno prima valove tonova i ritam muzike, tako hvata i vibraciju svakog čoveka s kojim dolazi u doticaj. Još u ranom detinjstvu morala je da iskapi gorku čašu sudbine, valjda da uzmogne prodreti u svu dubinu čovečije duše, da shvati veličinu života i uđe u carstvo božje. I eto digla se jedna žena, od prirode maćuhinski obdarena da se poslužim njenim sopstvenim rečima da vedrinom svoga uverenja svedoči o lepoti i dobroti života. I osramotila je sve nas, koje je priroda obasula svojim darovima. Povlačeći komparaciju svoga delanja 1 njenog stvaranja, zastidesmo se. Posmatrajući je setih se one rečenice iz Biblije: «Dok ne budete čisti kao deca, nećete ući u carstvo nebesko!« Ona je u njemu, i u tome je njena snaga. Kad su me detetom učili o sedam čuda sveta istovremeno sam čula za Helenu Keller — i činila mi se kao čudo božje. Danas bih je mogla nazvati kćeri božjom, kao što je Hristos sin božji. Jedno i drugo nosi na svome barjaku veru i ljubav, jedno i drugo propatilo je za tu svoju veru. Odatle ona sugestivna snaga odande i magijski fluid što se razliva po čovečanstvu. I došlo je leto. Toplo, žarko, pakleno leto. Da se razhladim, odoh u područje oceanske klime, da se onda užežem u doticaju s ljudima iz tropskih predela. Često mi se nešto osvećuje. Ono što bagatelišem, zajaši me svom snagom. Tako i letos. Odoh u Pariz misleći, da ću tek reda radi posetiti Kolonijalnu izložbu, a kad ono, ona me toliko obuzela, da sam jedva dospela u grad. Šta da kažem o izložbi? Mogla bih vrlo mnogo, a mogu i malo. Jedno stoji: svaki čovek željan novih utisaka i putovanja, mogao je da se nasiti do mile volje. Uživali ste, obmanjujući sami sebe, da prolazite svima tim živopisnim predelima, koji vam na svakome koraku pružaju ili nešto sasvim novo, neviđeno, ili vam oživljuju sjajne slike mutnih predodžaba, što negde duboko dremaju u vašoj uobrazilji. I u celoj izložbi osećali ste se kao u onom jednom paviljonu Diorame, gde je inscenirana lada, što plovi kroz Suez, Panamu, duž Konga. Vi ste na krmi broda, a gledate kako vam se s leva i desna izmiče obala sa svima svojim pustinjama, prašumama, zaseocima i većim naseljima. Cela je izložba bila jedan ogromni živi muzej. Jedna idealna radna škola. No pored toga što vas je obavestila o svima mogućim stvarima i prilikama

tih zemalja (ekonomskim, higijenskim, socijalnim, prosvetnim itd.) ona vas je, možda, isto toliko radovala i ubedenjem, da je prava, istinska civilizacija ipak vrlo pozitivna. To vam se naime pitanje nameče od prvog pa do poslednjeg momenta. Gledate one urođenike, posmatrate njihov način života i običaje i pitate se, je H pravo nametati im svoje »bele« tekovine. Neprestano vam se kolebaju osećaji. Vidite kako su rukom pod ruku krenuli u te vanevropske zemlje egoizam i altruizam, idealizam i surovi materijalizam. Istovremeno vas i vređa i podiže nešto. Podiže vas radost, kad vidite kako je duh uspeo da pobedi materiju, čovečji razum i rad neprijaznu prirodu. I u tome momentu vas duboko raduje, što ste član ljudskog roda. I padaju sve ograde što su ih ljudi pojedinci i narodi podigli jedni spram drugih, i čini vam se, sad će se ovoga časa ostvariti ljubav bratska na svetu: Belac će Crncu i Kinez Japancu bez podozrenja pružiti ruku, pružajući time svaki šta ima najvrednije, spremni da zajedničkim naporom stvore nešto veliko. Jer, svako ima nešto da dade, svaki u svome. I najveća je greška tražiti svagde jedno isto. Primetila sam to i na umetničkim priredbama urođenika. Ko je došao onamo, pa gledao kroz evropske naočari na taj svet, taj se razočarao. No ko je uspeo, da skine te naočati, pa da gleda svojim ljubopitljivim očima, taj je počeo da podrhtava od radosti. Bili su to prvoklasni umetnički užici, tim jači što nam behu nepoznatiji. Primitivni, naivni, toliko su odisali dušom one zemlje i naroda gde su nikli, obavljeni misterioznom atmosferam svojih običaja i religija, da smo ih s najvećim užitkom pratili. Bio je to dah s dalekih, dalekih strana. Da spomenem samo male igračice i pevačice s pacifiških ostrva. Koliko je mekoće, koliko gipkosti, koliko otmenosti u svima njihovim kretnjama. Koliko lepote u odelima, a koliko čistote u glasovima. Visoki, visoki glasići možda bi i komično delovali, da nisu tako čisti ne samo vokalno već i duhovno. A pri tome sve bez ikakve izveštačenosti: jednostavno, smireno, sabrano. Pa onda glumice! Još sad gledam dve žene: kraljicu i kraljicu majku. Poslednja sedi ceo jedan sat nepomična kao pagoda, dok prva rešava razna zamršena državna i familijarna pitanja. I onda ova nepomična jednim kretom očiju i jednim pokretom ruke rešava sve. Malo ih je, koje su to u Evropi kadre! Uopšte mi je često iskrsavalo: »Sakri se, Evropo, sa svom svojom kulturam, iscrpla si se, otrcala, daj novom svetu da govori« — no onda su me opet oduševile one 33 hiljade svetil jaka što su osvetljavale šumu u kojoj je bila izložba. Šetah se po njoj kao kroz Hiljadu i jednu noć, i uživah što sam živa. Razhuktala se u meni vera u progres.

14

ŽENSKI POKRET

JANUAR, 1932