Ženski pokret

сима међу учитељем и учеником. Па и љубав је пуна те пакости, јер тражи од свога партнера да јој се прекомерно преда. Жеља за влашћу тражи женину потчињеност, позивајући се на њен „природни позив“; као последица која нас не може много обрадовати, наступа разарање свих безазлених односа и онеспособљење многих драгоцених сила. Дражесне игре деце одају познаваоцу душа јединствен систем да се задовољи тежња за господством. Међутим, нама је открила модерна наука о души да особине господства, частохлепља и жеље за влашћу над другима нису прирођене и непроменљиве. Оне су накалемљене детету у раном детињству; оно их прима безвољно из атмосфере која је пуна драшкања за влашћу. Чежња за влашћу која опија, ушла нам је у крв, а наше душе нису друго него лопте с којима се игра та чежња. Једно нас може спасти: неповерење напрам сваке превласти. Наша снага је у осведочењу, у организаторској способности, у нашем гледању на свет, а не у сили оружја и изимним законским мерама. С таквим средствима су се бориле и друге, снажније силе за свој опстанак, а нису успеле. За нас остале да постигнемо највиши циљ произлазе овај пут и ова тактика: неговање и јачање социјалног осећања. Ми можемо сузбити у себи дејство осећања за друшто, а угушити га не можемо. Човечја душа може истински одбацити логику која је проглашена светом. У самоубиству пркоси животна снага задатку живота. А логика и задатак живота су реалности као што је и заједница реалност. Такви преступи су греси противу природе, противу светог духа целога друштва. А није ни тако лако угушити у себи смисао за друштво. Зликовац треба да опоји своја чула било пре или после чина, да угуши тај oceћaj. Запуштена омладина удружује се у банде да тако с другима подели осећај одговорности и тиме га ублажи. Раскољников мора најпре да прележи у кревету месец дана размишљајући о томе, да ли је Наполеон или вашка. И кад се пење степеницама да убије стару, безвредну кајишарку, лупа му срце. Из узбуђења његове крви говори друштвени oceћaj. Рат не само да не наставља политику с другим средствима, него је и највећи злочин у људској заједници. Колико је било потребно само лажи и извештаченог подбадања ниских страсти, колико стоструког силовања — само да се пригуши огорчени вапај човечанства? Чак и у интимност дечје собице продиру таласи друштвене тежње за влашћу. Жудња

за господством код родитеља, односи са млађима у кући, повластице малог детета у њој — све то упућује детињи смисао на освајање моћи и превласти, приказујући му једино такве положаје као мамљиве. Тек доцније долазе социјални осећаји у његову душу, али на жалост већином падају под господство већ једном изграђене жеље за влашћу. Онда наилазимо у истанчанијој анализи да су све карактерне особине већ изграђене кроз тежњу за властитом премоћи, а на необоривом услову да постоји заједница. Кад дете полази у школу, или пође у живот, оно уноси у њега тај штетни механизам који је усисавало у породици и о коме смо горе говорили опширније. Идеал властите надмоћи рачуна са социјалним смислом осталих. Тај типични идеал нашега времена је још увек изоловани јунак, коме су његови ближњи тек објект. Баш та психичка структура је учинила да су људи прогутали чак светски рат и довела их до тога да подрхтавају од дивљења пред бескичменом величином победичног војсковође. Социјални осећаји траже други идеал, идеал свеца који је очишћен од свега фантастичног талога коме је корен у празноверици. Ни школа ни живот неће бити у стању да отклоне већ укорењену претерану тежњу за сопственом вредношћу на рачун других људи. Сурова обмана би била признавати ту опојност власти само код појединих душа. И масу води тај исти циљ и делује тим више разорно у колико се смањује у психи масе осећај личне одговорности. Оно што нама треба јесте свесно припремање и истицање моћног социјалног осећања, као и потпун прелом с похлепом и влашћу како код сваког појединца тако и код целог народа. Оно што нама свима недостаје и за што се непрекидно боримо, то су нови методи да се јаче диже нова реч социјални смисао. Све дотле док њих не постигнемо, изгледа да ћe се пробијати напредак у главном тиме да искорењује све што је социјално неупотребиво. Ми смо много блажи него што су природне чињенице живота, него тај космос који у разноврсним варијантима довикује ономе који жуди за влашћу и насиљем: тај ми се не допада, тога мора нестати! Онај који као психолог проживљује ту окрутну логику људске заједнице, чезне за тим да тај бескрајно подмукли глас чују сви не би ли их одвратио од бездана у који падају не само појединци, већ и читаве породице, племена, народи да за увек изчезну. Али ми морамо пронаћи нови метод, нову реч да се тај страшни глас чује.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ФЕБРУАР 1932