Ženski pokret

ку, светлу слику у будућности. Фиктивни идеал савршенства им није довољно пластичан да их може повести. Стога дух који лута и тражи мора да конкретизује ту своју светлу слику будућности да би уопште могао да живи. Свеједно је да ли он гледа то своје савршенство у томе да постане кочијаш, лекар, Дон Жуан, само ближњи или тиранин он гледа у свему томе највише испуњење и највишу афирмацију свога бића. А да ли ће се испунити његов идеал у стварним околностима, то зависи с једне стране од његове спреме и окретности, од методе коју ће да одабере, затим од његове оптимистичке активности, a с друге стране од стицаја спољних околности. Прве факторе можемо изазвати васпитањем, док све друге треба да прозремо и спознамо. Сви се ови фактори међусобно испреплићу и утичу једни на друге. Ми можемо много допринети томе да се упутимо правим путем у животу, али само онда ако познајемо тачно све спољне околности. Многу невољу која нас тишти лакше бисмо поднели и сузбили, ако се не бисмо само тужили на њу, већ бисмо је схватили као израз покрета који се тек развија и напредује. Ми трпимо зато, што се налазимо у недовршеној фази развитка коју треба тек да заврши стваралачка снага човечанства. Индивидуални психолог може с највећом сигурношћу да утврди да долазе патње - опште и личне од тога, што још увек изграђујемо наш идеал одвише у смислу личне власти, а премало у смислу социјалног осећања или осећања заједнице. Огромна војска деце коју је тешко васпитавати, па читава легија нервозних, лудака, алкохоличара, морфиниста, кокаиниста и самоубица пружа заправо једну исту слику: борбу за личном влашћу, или очајање ради тога, што не могу да је уграбе на страни која је од опште користи. Као за неким савршенством тежимо још увек за личном надмоћношћу над другим људима, а наш идеал конкретизује се као власт над другима. Пошто је тај проблем највише истакнут за сваког појединца, јер стоји на првом месту, он засењује својом снагом све друге и упућује наше душевно кретање у његов правац. Како је ушло то зло у свет? Лична тежња за влашћу јесте једна од конкретизација тежња за савршенством. И то једна од најзанимљивијих, особито кад се јавља у култури која је притиснута са свих страна. То је заблуда, узета од необузданог дешавања у природи где живо биће постигне савршенство бруталном победом над слабијима. Но, и у самом животињском царству наилазимо често на

тежњу да се ублажи дивљачка борба и јављају се дружевни инстинкти и чопорски пориви очито зато да заштите врсту и спрече да се она истреби. Сила која изискује развитак, упућује човека још много јаче на осећај заједнице, јер је он и према својој природи и према чињеницама живота много више упућен на узајамне везе, него сва остала жива бића. Без смишљене раздеобе рада, он је осуђен или да пропадне или да застане у развитку. Превласт мушкарца над женом лишила је њега највећег еротичког уживања, што мора у свакој развијенијој култури изазвати отпор жена противу њихове женске улоге. Тиме се мора свакако усколебати и егзистенција људскога рода онаква каква је и необразовани народи могли би претећи образоване. , Закључак психолошког испитивања како индивидуалног тако и у маси гласи према томе: тежња за личном влашћу је судбоносна зато, што опсењује и трује људску заједницу. Ко жели ту заједницу, тај се мора одрећи власти над другима. Многима изгледа да је насилно спровођење само по себи схватљиво. Допустићемо: изгледа да је најједноставнији пут да све што је добро и спасоносно или бар што је у смислу неминовног развитка, да све то остваримо са свима средствима власти. Зар је гдегод успео такав поступак, било у животу појединца, било у историји човечанства? Гдегод če загледамо, видимо да изазива отпор употреба и најблаже силе, чак и тамо где је сасвим јасна тежња за добро оних који су пригњечени. Патријархални систем, просвећени арсолутизам такве су застрашујуће појаве. Чак ни самог свога Бога није ни један народ подносио без рогоборења. Потчините било само једног човека или један читав народ другоме сместа ће се јавити његов отпор, било отворено, било пригушено, и неће престати дотле док се не раскидају окови. Победоносна борба пролетаријата противу насиља капитализма јасно показује тај развитак, али све већа моћ раденичких организација може да изазове при сваком неопрезнијем оперисању било слабији било јачи отпор. Гдегод се сукобљују питања власти, тај сукоб и код појединаца потстрекује жељу за влашћу; стога настаје отпор, и ако су намере и циљеви сјајни. Чак у родитељску љубав увлачи се отровна тежња за господством и жели да се у име ауторитета и дечје обавезе одржи надмоћност и непогрешивост. И онда је јасно да се код деце нехотице јавља тежња да прерасту своје васпитаче, да могу изаћи с њима на крај. Исти је случај у одно-

ФЕБРУАР, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

21