Ženski pokret
ARISTIDE BRIAND
7 marta 1932 godine je zaprepastila ceo svet vest o smrti velikog borca za mir, Aristida Brianda. Njegov gubitak je nenaknadiv. Sa Briandom je umro državnik i političar koji je vodio, a koji se nije dao voditi od takozvanog javnog mnenja i takvi su retki. Da je ugađao tome mnenju, on ne bi nikada prišao Stresemannu tako iskreno i otvoreno kao što je to učinio, i nikada ne bi bio položen prvi i najčvršći kamen temeljac za zbliženje između Francuske i Nemačke. A to zbliženje je prvi korak ka uspostavljanju trajnega mira u Evropi i za ostvarenje Unije evropskih država. Unija evropskih država poslednja i najdublja zamisao Briandova je njegov testament kojeg nam ostavlja da ga privedemo u delo. Briandovo delo i ime je vezano za budućnost, i to je najviše, što može čovek postići u životu. Žene celoga sveta koje rade i bore se za trajan mir, pretrpele su njegovem smrću težak udar, jer im je Briand bio u njihovim nastojanjima iskren pomoćnik. Neka one nikad ne zaborave divne reči, koje je on govorio 14 juna lanj-
ske godine u Gourdonu masi od deset hiljada slušalaca: »Verujem u razum naroda. Ako narod čita novine, to još ne znači da mora verovati sve što je u njima napisano. On ima mogućnost da se brani, može se štititi od toga da ne prodre otrov u njegov dom. Oslanjam se na inteligentnost naroda, na njegov zdrav razum da mogu braniti moje delo od napadaja i neprijetnih iznenađenja. Ali, pre svega se oslanjam na volju žena; njima se obraćam, na njih apelujem. Što danas osećam tako duboko zadovoljstvo, to je stoga što su se skupile žene u tako ogromnom broju i što čitam u njihovim očima predano oduševljenje i uverenje da će stvar mira biti i u budućnosti branjena. Dok su žene s nama, dok one brane svoju zemlju, svoje muževe, braću i decu, dok se one iz dubine duše trude da očuvaju čovečanstvo pred strahotama rata, dotle je naša stvar u dobrim rukama. Preklinjam Vas da ne napustite naše delo. Na vas, žene, računamo pri svojoj akciji i Vama se obraćam u ovom svečanom trenutku«. ŽIVLJENJE - BOJ
Amerikanski publicist Knickerbocker (znan po svojih delih o Rusiji) potuje že dlje časa po industrijskih centrih Nemčije, da se prepriča o položaju delavstva v sedanjem propadanju gospodarskega življenja. Njegovi opisi so mračne slike životarenja tisočih in tisočih brezposelnih delavskih družin, ki se polagamo potapljajo v morje otopelosti in obupa. Neizmerna beda jih je ovila v takšno moralno depresijo, da o svoji bedi niti govoriti ne morejo več, a mnogi, ki so bili nekdaj najbolj strastni komunisti, zatekajo se v cerkev, kjer iščejo tolažbe in pozabljenja v upanju na lepše posmrtno življenje. Knickerbocker se čudi takšnim posledicam, in res, človek bi pričakoval povsem drugačno reagiranje. Knickerbocker jeva poročila, ki zajemajo samo neznaten del onih, ki so brezz svoje krivice vrženi iz normalnega življenskega tira, prisilijo človeka, da misli na ostale miljone brezposelnih, a i na one, katerim še ni ogrožena eksistenca, in na koncu nehote vzraste pred njim strahotno vprašanje: ali res nismo bili v stanju, da vso to bedo preprečimo, nekje ustavimo, in, ali je sploh moralo priti do takšne katastrofe? Koliko časa že čitamo dan za dnem o bedi, ki je preplavila vse kontinente, ki lahko vsako mi-
nuto potrka na moja in tvoja vrata, do katerih do danes še ni prodrla. Statistika o brezposelnih s strašnimi številkami (Amerika nad 8 miljonov, Nemčija nad 6 miljonov itd.) bije plat zvona, a mi, ki imamo še vsakdanji kruh, smo zamašili ušesa, da ne slišimo grozni glas. Vsak dan čitamo o vojni na Daljnem Vzhodu, in mislimo, dobro, da je to tamkaj, a da ni pri nas. In tako nastajata dva sveta eden izmučen, vsak dan smrt pred očmi, drugi še v pretežni večini miren in misleč samo na to, da ga usoda ne odnese na drugo stran. Mnogi trdijo, da je tako dobro in da mora biti tako, ker življenje ni sentimentalna romanca, nego strašen boj, v katerem mora poginiti eden ali drugi, a ostali, ki ostanejo živi, nimajo časa in ga ne smejo imeti, da pretakajo solze za onimi ki padajo, in da bi mislili na rešitev onih, ki so zaznamovani, da padejo. Oni, ki s takšnimi argumenti pledirajo za svojo sebičnost, ne pomislijo, da je globoka razlika izmed boja in boja. Res je, da je življenje boj, ali kakšne vrste boj, s kakšnim ciljem, s kakšnimi sredstvi ga je treba voditi. Ali je takšne vrste boj, da smem vsakogar ugonobiti zato, da ostane meni več prostora za razmah, ali je takšne vrste, da moram tebi po-
34
ZENSKI POKRET
MART, 1932