Ženski pokret

navaja avtorica obsežno feministično literaturo, francosko in svetovno; žal, da nimamo tudi slovanske feministične literature, ki bi služila kot važen vodnik za študij splošnega ženskega vprasanja. Zaključek knjige tvori poglavlje o protifeminističnem pokretu; kot dokaz za njegovo neupravičenost pojasnjuje pisateljica na podlagi anket in odgovorov znamenitih žen in mož pozitiven vpliv žene intelektualke na družino, družbo, na novo vznikle pacifistične smernice v življenju narodov itd. Knjiga Charrierove dokazuje, da je v enem stoletju žena, ki je prej poznala samo kuhinjo, svoj dom ter bila malo izobražena, ne samo postala v izobrazbi enaka možu, nego je tudi prinesla v kulturno življenje svojega naroda vrednote, ki izboljšujejo to življenje. Žena hoče, da bi bila vsakemu narodu zagotovljena gmotna in moralna eksistenca. Tu dela pol milijona visoko izobraženih žen roko v roki z možem in kaj zamore ustaviti to nebrojno armado, prožeto z željo, da bi delala v prospeh svojega naroda in vsega človeštva? Avtorica zključuje svojo knjigo z besedami Romain Rollanda: »Do danes je bilo človeštvo kot drevo, ki ni rastlo popolnoma svobodno, en del je rastel povsem prosto, drugi pa je bil potlačen v zid. Naša doba dovoljuje ženi, da se svobodno in normalno razvija, s tem pa vse človeštvo lahko udejstvi najpopolnejšo skladnost, katero tvorijo svobodne in raznovrstne misli združene inteligence in ljubezni.« Praga Prof.

Marija Omeljčenkova

„ЈЕДНО ДОПИСИВАЊЕ"

У издању овдашње књижаре г. Геце Кона (Кнез Михаилова ул. бр. 1) изашла је књига г-ђе Др. Јулке Хлапец Ђорђевић под насловом „Једно дописивање‟, за које сам писац каже да су фрагменти романа. О књижевној страни њеној у овим редовима нећу говорити, јер то остављам компетентнијим од себе, већ ћy се задржати на постављеном и посматраном проблему, изложеном у овој књизи, са гледишта једне еманциповане жене, интелектуалке. Ако би ова књига имала за циљ излагање једне историје двају лица, која је стварно и проживљена како је изложена, ту се не би имало много шта рећи баш и са становишта које мене интересује. Могло би се само констатовати, да је мушкарац у овој историји био бољи од жене и да га је жена навела да и у тој мери буде рђав у колико је био. Grapa прича о Еви. То у осталом не би било ни

ништа ново, ни ништа чудно јер најзад, ако је неко еманципована жена и интелектуалка, као што је јунакиња ове књиге, она не мора бити неко савршенство, већ може и сме имати и чудних, по моме гледишту и погрешних, појмова. Може бити и егоистичан, па чак и његова настојања да буде пожртвован могу давати савршен изглед извештачености. Друга је ствар, ако је ова књига хтела да изложи један проблем право еманциповане жене, интелектуалке на љубав; затим други љубав и брак; и трећи слободу овакве жене уопште, а кад је она удата на посе, у односу на прва два постављена проблема. У слободу појединачних, индивидуалних определења при постављеним проблемима не би никад дирнули, али кад се постављени проблеми решавају путем књиге и на начин као што је у овој ма да и у њој није дефинитивно решен, али је за оцену постављеног гледишта јунакиње књиге довољно и оволико колико је изнето морамо проговорити коју реч из жеље, да код извесних жена не би изложено гледиште постало образац, или да се оно не би тумачило као тежња еманциповане, интелектуалне жене, да се постављени проблеми решавају на начин како то жели јунакиња ове књиге. Да почнемо од љубави која је за многе најпривлачнија. Неоспорно да и еманципована жена, жена интелектуалка има право на љубав. Познато је и то да љубав долази сама по себи, често пута и како се не жели, а никако или бар веома ретко по неком нарочитом плану или жељи. А кад већ дође, претпостављамо са сметњама, јер без њих је решење лако, жена интелектуалка треба да је достојна себе и да се тих сметња на достојанствен начин ослободи. Ово у толико пре ако и друга страна то жели, јер нема тих сметња које интелигентан свет са јаком вољом не би могао уклонити. Друга је ствар ако се не би желело њихово уклањање. У том случају поштена особа, у најправилнијем смислу речи поштен, угушила би ту љубав, лишила би je се, а не би допустила себи да је ужива уз масу лажи, крађе и превара у нематеријалном смислу, уз неку изафектирану пажњу, која је у ствари цинизам.

Овакво гледиште желимо да има жена интелектуалка, па била удата или не, била она жена у опасним годинама или не, млада или стара девојка. Ако се не жали прљање себе, зашто прљати осећање коме се придају најлепши атрибути. Затим, докле ћемо слушати и трпети: да је „брак гроб љубави.“ Ако би он то под са-

ЈУНИ, 1932

ЖЕНОКИ ПОКРЕТ

95