Ženski pokret

освртати на писање „Југословенске жене“, то би, можда, било умесно тек онда, када њене претставнице буду „зашле у своје масе, ишле од местанцета до местанцета у својој земљи, будиле и организовале“. Hic Rhodus, hic salta! A докле „Југословенска жена“ претставља

само мишљење својих уредница и неколико сарадница, и докле за њоме не стоји никаква организација жена, свако даље реагирање на објекције које се у њој јављају, поготову на оне овако субјективне природе, било би по нашем мишљењу, потпуно излишно. Ксенија Атанасијевић

RAISON D’ÊTRE UDRUŽENJA UNIVERZITETSKI OBRAZOVANIH ŽENA

Malo је koje udruženje primljeno od javnosti s tolikim nesimpatijama kao U. U. 0. Ž. Zašto? Verovatno zato što u njemu mogu biti redovni članovi samo žene, koje imaju svršene univerzitetske studije ili studije sa rangom univerziteta. Od svog osnutka (kod nas 1927 godine) pa do danas, udruženje je izloženo najoštrijoj kritici zvanih i nezvanih i to verovatno samo zbog te njegove isključivosti. U toj isključivosti je i njegova slabost i njegova osnovna sadržina. Isključivost njegova vreda kad se uzme da baš mi, u našoj sredini, imamo mnogo sposobnih, duboko intelektualnih žena, koje sticajem prilika nisu stigle da diplomiraju na univerzitetima. Vređa, pogotovo kad se te žene omere s onima, koje su s vrlo malo ličnog truda i napora stekle tu legitimaciju. Pa opet niko se ni iz šire ni uže javnosti ne vređa na čisto profesionalna udruženja žena lekara, nastavnica i dr., jer svi smatraju prirodnim ta udruženja kad živimo u vremenu i sredini, koja još uvek nije priznala ženi jednako pravo i sposobnost u intelektualnom radu kao i muškarcu. Zašto se dakle tako često čuje, kako ljudi s potsmehom kažu: treba sad i svi muškarci s univerzitetskom spremom da se organizuju u takvu jednu organizaciju! Stvar je sasvim različita: muškarcu niko ne poriče intelektualnu sposobnost i smisao za čisto intelektualan, naučni rad, dok se pored sveg savremenog shvatanja ženskog pitanja ipak često ističe, kako je vrlo malo žena koje su i na naučnom polju dale većih pozitivnih rezultata, pogotovo kod nas. U čemu onda tolika povika na udruženje kome je osnovni zadatak da afirmira ženu kao intelektualnog radnika? Ono je ipak jedno široko staleško udruženje, ne u smislu kasta, već u interesu što tešnje kooperacije žena sviju fakulteta, radi što šireg upoznavanja i što većeg produbljivanja raznih pitanja. Kao feminističko udruženje, ono pretstavlja tek jednu specifičnu granu profesionalnog Ženskog pokreta. Kao internacionalnom udruženju cilj mu je, da stvori u čitavom svetu prijateljske veze univer-

zitetski obrazovanih žena. Po tim vezama one se mogu uzajamno pomagati i doprinositi međusobnom zbližavanju njihovih zemalja sarađujući tako i na velikim pacifističkim težnjama sadašnjice. U toj internacionalnoj zajednici pozvane smo i mi da sarađujemo. Prilikom svoje nedavne posete kod nas, pretsednica Internacionalne federacije U. O. Ž., g-đa dr. Cullis, profesor londonskog univerziteta, istakla je kako svaka nacionalna grupa mora da da nešto originalno, — svoje, celoj organizaciji, pa ma kako mala ona bila. Dakle, ako nećemo da nas smatraju varvarima, mi moramo sarađivati. Bez nacija nema ni internacionalizma! Pa kad treba da radimo na internacionalnom zbližavanju žena, jasno je da moramo raditi i na nacionalnom. Tek vreme može pokazati, da je egzistencija ovog udruženja korisna i za našu sredinu. Kod nas ima vrlo mnogo društava sa sličnim često i istim ciljem, pa ipak nema ni jednog, koje bi u svome programu imalo: da potstakne žene na naučni rad, da im pomogne šta više i omogući im taj rad, pomažući ih moralno i materijalno u njihovom stručnom usavršavanju. Akademski obrazovanim ženama se prigovara da su asocijalne, da s prezirom gledaju sve ostale žene koje nemaju fakulteta. O socijalnoj aktivnosti njihovoj bilo je već reči ovde*, a što se tiče drugog, svi mi vrlo dobro znamo da sam fakultet ne čini čoveka. Pa kad su te žene već kao pojam radi pojedinačnih slučajeva nepopularne, prirodno je da njihova organizacija mora biti još i viŠe ako se uzme da se njihov delokrug poklapa s delokrugom drugih udruženja. No postavimo li njegovu egzistenciju na drugu bazu, ono mora opravdati svoje opstojanje. Ono će se pokazati kao udruženje intelektualnih radenika koje se već prema svome obrazovanju i profesiji moraju u tom pravcu razvijati i napredovati. Udruženje ne sme zadirati u delokrug drugih društava, jer gubi onda svoj raison d’etre; ono ne sme biti jedno pa-

*) Vidi Ženski pokret, br. 4, 1932.

OKTOBAR, 1932

ŽENSKI POKRET

141