Ženski pokret

radno društvo, »plus chic« nego bilo koje humano; ono ne sme banketima i vašarima sticati kapital, ali ono тога pomagati sva društva i ustanove koje rade na pridizanju kulturnog moralnog i socijalnog nivoa u narodu. Njegov rad treba da bude potpuno unutarnji, da se o njemu što manje priča. Ono treba da je kao neki mali, no vrlo dobar laboratorij u kome se savesno i ozbiljno proučavaju razni problemi prošlosti i sadašnjosti. . Da je kao strogi seminar, u kome se detaljno ispituju različita naučna pitanja. Da je kao idealna zajednica u kojoj se obrazuju specijalisti za razna socijalna pitanja. Objektivna ozbiljna kritika treba da rukovodi ceo metod rada u njemu. U toj radionici obrađivaće se i razrađivati raznovrstan materijal bez obzira na vanjski efekt. Javi li se u javnosti potreba za rešavanjem bilo kojeg pitanja, udruženje će mu pružiti ispitani materijal u formi raznih prikaza, referata i konferencija. No to širenje intelektualnih tvorevina sme biti više slučajan i sekundaran, a nikako ne primaran i glavni njegov rad. Članice U. U. O. Ž. ga moraju savesno obavljati, zato što su dužne da ga obave, pošto su bile u većim mogućnostima da se obrazuju no ostale žene. S obzirom na kulturni nivo našeg naroda svaki je intelektualac dužan da da od sebe i nešto više, no što sama profesija od njega traži. Tu se ponovo nameće pitanje: zar individualan rad pojedinca nije mnogo korisniji po društvo, no kolektivan rad jednog udruženja? Sigurno, ako rad u udruženju znači samo gubitak vremena za onoga, koji bi bio u stanju da sam nešto uradi. No rad u jednom profesionalnom intelektualnom udruženju ne bi smeo da znači gubitak vremena: udruženje kao celina mora pružati i nešto drugo osim izvesne socijalne i materijalne zaštite! Nalazi li pojedinac ipak da će celom društvu koristiti više svojim radom van društva, on treba da mu prinese barem svoj materijalni obol. Treba da računa uvek s time, da će sa samim tim materijalnim prinosima mnogih omogućiti i olakšati mnogoj ženi i studij i usavršavanje u njemu. Ne zaboravimo jedno: samo se najjači i najveći duhovi probiju kroz sve nevolje i teŠkoće, dok masi ostalih sposobnih i darovitih treba prilika za to. Tek jedva nekoliko decenija imamo akademisko obrazovanje žena kod nas, a koliko produktivnosti, koliko uspeha u relaciji s teškoćama s kojima su imale te žene da se bore posvetivši se studiju? Koliko je talenata zakržljavilo, koliko je sposobnosti ostalo nerazvijeno, koliko energija utrošeno, a koliko neiskorišćeno? U jednoj zemlji visoke kulture to ne bi bilo ni važno, ali kod nas? Kulturnih radenika je tako malo, da ne bi ni jedna energija smela ostati latentna! A tih je energija bilo i ima ih mnogo. Samo su životne

teškoće s kojima treba intelektualna žena da se bori tolike, da je mnoga i mnoga klonula ranije no što je uspela nešto da stvori. Udruženje U. O. Ž. ima u svome programu i da održava tesan kontakt sa studentkinjama i da ih potpomaže koliko god je to moguće; prema tome ono mora voditi računa i o njihovom stanju. Interesantan je istorijat devojačkog obrazovanja kod nas. Kad je žena počela energično da traži da se sme intelektualno jednako obrazovati kao i muškarac, trebalo je da poruši gvozdeni zid raznih predrasuda o ženinoj inferiornosti, o ubijanju svog zdravlja, ženskosti i šta sve drugo ne. U »njihovom« interesu stavljalo im se stotinu prepreka. Prigovaralo im se da su nastrane, da imaju smisla samo za svoj studij, poziv itd. Samo intelektualno vrlo jake a moralno i karakterno najjače, probile su se do univerziteta, ako su bile u iole srećnijim okolnostima. Onde su svojim vrlo savesnim i temeljnim radom dokazale svoje pravo na najviše obrazovanje duha. Na osnovi njihovog rada današnje devojke mogu bez većih poteškoća da stignu do univerziteta. Hvala bogu te je tako, no time nije rečeno, da su današnje mlađe intelektualke iskupljene i za sva buduća vremena: na njima je da zadužuju buduća pokoljenja sve dotle, dok se žena i u naučnom pogledu toliko ne afirmira, da se niko i ne seti da kao razlog intelektualnog potcenjivanja iznosi polnu razliku. I baš u interesu te afirmacije ne treba pod silu boga tražiti od svake gimnazijalke da postane intelektualka. Kvantitativan broj samo škodi feminističkom principu, a jedino kvalitativan koristi. Stoga treba da vršimo strogu selekciju: veću uslugu će i pojedincu a i društvu učiniti onaj, koji temeljito prorešeta budućeg intelektualnog radenika nego onaj, koji ga olako propusti na ono za što nije. Svako na svoje mesto! To treba da imaju na umu i oni koji traže i oni koji daju diplome. Na univerzitetu sretamo razne devojke: pored onih koje vodi čist duhovni interes —■ a verujemo da je takva većina ima ih koje idu na studij samo radi uhljebija, jer se za pojedina mesta i pozive traži fakultetska sprema. Dobro, no i pored brige za budućnost, to uhljebije ne bi smelo da bude glavni spiritus moveus njihovog studiranja. Svaki student mora ići na studij u prvom redu radi samog studija, uhljebije treba da mu postane tek sredstvo da dođe do svog cilja da zadovoljava svoju unutrašnju potrebu za duhovnim obrazovanjem. Pored gore navedenih ima čak i takvih koje polaze na univerzitet više iz sporta: u izvesnim krugovima smatra se bon tonom, da devojke prođu i kroz univerzitetski studij; za pojedine, on je tek lirički intermezzo između gimnazije i udaje. Sve je to greh za kulturu!

142

ZENSKI POKRET

OKTOBAR, 1932