Ženski pokret

pozivu takođe samo tipiziran delić mehanizma koji ubija isto tako 99% muškaraca u pozivu; političko partijski mehanizam je progutao isto tako duhovnu individualnost žene kao što je progutao i muškarčevu; u porodičnom životu je ostalo sve kao što je bilo (pojedini izuzeci ne znače mnogo), jer je ostala njegova osnova ista kao što je bila. Ogromna evolucija, koju su očekivale naše prethodnice izostala je, jer se pokazalo da je sistem, izgrađivan kroz vekove samo od muškaraca i to samo od malog broja muškaraca, jer i u njegovom svetu važi princip jačine a ne pravde jači i da on ne dozvoljava dizanje individualnosti, ni muške ni ženske i da je taj sistem do krajnosti otporan protivu svakog podmlađivanja novim duhom. Besmisleno i nepravedno je stoga optuživati isključivo ženski pokret što nije ispunio svoja obećanja i zatim deducirati da je on svršio svoj zadatak. Greška ženskoga pokreta je bila, pre svega, u tome što je precenjivao snagu žene i potcenjivao snagu sistema u koji je ona ulazila, a zatim u tome, što sve njegove težnje nisu bile jednako naglašene. Ovu poslednju grešku možemo pak sasvim razumeti. Ženski pokret, je pre svega, težio da otvori ženi šire horizonte, što je mogao učiniti za ogromnu većinu samo na taj način da joj pripremi slobodan ulaz u škole, pozive, politički život. Iako on nikada nije izgubio iz vida materinstvo, brak, porodični život, ipak je toj strani ženskoga pitanja poklanjao manje pažnje, a ne radi toga što nije pravilno ocenio njegovu važnost, nego radi toga što je verovao da će taj kompleks pitanja rešiti na najbolji način tek kada žena dobije politička prava. Verovalo se da će zakonske reforme rešiti ova pitanja. Teško je verovati da bi zakonske reforme mogle ikad rešiti odnose između živih bića tako povoljno kao što se može n. pr. rešiti neki poreski problem. Pored toga sve više prodire ubeđenje da su porodični život, brak, materinstvo u najtešnjoj vezi sa pitanjima selekcije potomstva, dvojnog morala, vanbračne dece, slobodnog materinstva, zaštite dece, pitanja koja bi mogli dovesti bar na put ka pravilnem rešenju, ako pored zakonskih reforma pobedi kod muškaraca i žene svest da je materinstvo ona socijalna funkcija žene koja mora da postane osrednja tačka pri rešavanju tih problema. A pre toga feministički pokret mora problem žene majke postaviti u

centar svojih nastajanja i težnji, uopšte svoga programa, jer je ta j problem po red svoje ogromne važnosti za čovečanstvo i problem, koji je u stanju da jedino i bezuslovno veže sve žene, i da na osnovu njegovem može pridobiti i masu žena i omladinu. Ali, i za taj najvažniji problem našega pokreta važi isto kao što važi za ostale: treba da se temeljno izmeni amoralni i asocijalni sistem celokupnog života, pa da možemo pristupiti njegovem rešenju. Da li je ženski pokret naših dana u stanju da ispravi ove greške, ili zapravo: da li je u stanju da pobedi kritičko stanje u koje je zašao? On može to da učini pod jednim uslovom: da se osvesti da je i da mora biti pravi socijalni pokret i da primi sve konsekvence takvog pokreta na sebe. Ako to ne učini, on če biti označen u istoriji kao obično utilitarističko nastajanje izvesne grupe medu ženama u opštoj borbi za opstanak. Time bi on zatajio težnje naših prethodnica, koje su u svima svojim istorijsko važnim deklaracijama proglašavale da žene ulaze u borbu da podižu celokupan život na viši stepen, tj. da vode borbu i za nešto više nego što su egoistički interesi pojedinca i time su one dale ženskom pokretu obeležje pravog socijalnog pokreta. Ako smo uvereni da žene do danas nisu mogle dati celokupnom životu ono što treba da daju stoga što im je najveća smetnja sistemu kome živimo, one će produžiti borbu sve do momenta da mogu afirmirati svoju neizopačenu individualnost u celokupnem životu. Ako pak smatramo da je svejedno u kakvom poretku trošimo svoje snage, samo da živimo, ženski pokret je promašio svoju misiju. Beograd

Štebi Alojzija

МОНТЕСКИЈЕ: Кад бих знао да је нешто корисно за мене, а штетно за моју породицу, одбацио бих га из своје душе. Кад бих знао да је нешто корисно за моју породицу, а штетно за моју отаџбину, потрудио бих се да то заборавим. Кад бих знао да је нешто корисно за моју отаџбину, а штетно по Европу и цео род људски, ја бих то сматрао као злочин.

DECEMBAR, 1932

ŽENSKI POKRET

171