Ženski pokret

odkadu se zna težio da dužnosti prilagodi svojim individualnim, intelektualnim i socijalnim ženama, katkada na nemoralan način kao nepriznavanjem vanbračnog deteta. Sa svojom biološkom i socijalnom nadmoći on je prinudio ženu da mu se prilagodi time što se specijalizirala u rodilju, prostitutku i asketično živeću ženu. Dolazi ženski pokret, žena dobija saznanje tog svirepog morala, i neće više da se deli. Dakle, šta? Nastaje kardinalno pitanje koje mora feministička ideologija konkretno da reši. Iziskivati od muškarca da on samo toliko zadovoljenja seksualnog nagona traži, koliko je potrebno za stvaranje dece? Kažimo u životu ukupno sedam, osam godina, za kojih zdrava žena narodi troje, četvoro dece, maksimum koji za nju u interesu njene mobilnosti može pripustiti (o mnogim drugim opšte socijalnim pogodbama i ne govorim). Da li ostalo doba mora živeti asketički? Može li se to od muškarca iziskivati? Doći sa takvim potraživanjem i najmoralnijem i najuzdržljivijem muškarcu, značilo bi izložiti se potsmehu. Iz toga sledi: baš ako žena neće da on ide prostitutki, da i ona mora iz-

begavati materinstvo ne kao takovo, nego ukoliko ono ugrožava njene, respektive muškarčeve individualne želje. Nije u pitanju očinstvo ili materinstvo kao takvo, nego hoćemo li roditeljstvo nagonsko ili svesno i voljno, hoćemo li očinstvo odnosno materinstvo od troje, četvoro dece ili očinstvo odnosno materinstvo od desetoro, dvanaestoro dece. Ja bih vrlo molila neka g-đa Štebi kaže, ali konkretno sa brojkama, godinama, prosto da svaki razume šta loće da kaže, kako ona misli da se to pitanje reši. Po mome uverenju mora Ženski pokret već iz ogleda na silu seksualnog nagona muškarca stojati na stanovištu, što već i hrišćanske crkve dopuštaju da se omogući seksualno općenje i sa eliminacijom začeća, ali valja tražiti da se svakom već začetom detetu obezbedi mati i otac koji svoje dužnosti moraju najsavesnije izvršavati. Ili neka se otvori anketa, neka feministkinje izraze svoje mišljenje, ali ne frazama nego konkretnim predlozima. (Svršiće se) Prag

Dr. Julka Chlapec-Đorđević

БЕЛЕШКЕ

Ради наших чланица. У прошлом броју „Женског покрета" а у рубрици „ Белешке” напоменули смо, да је после годишње скупштине Женског покрета „ Југословенска жена” у своме броју од 4 фебруара о. г. бр. 28 донела неистинит и тенденциозан извештај, због кога смо били приморани да јој пошаљемо исправку. Један део ове исправке оштампан је у 30 броју „Југословенске жене” од 4 марта о. г. са примедбом „ Југословенске жене” после оштампаног дела исправке. У овој примедби „Југословенска жена” нарочито подвлачи објективност њеног члака „Петрификација Женског покрета” и корисност објективних дискусија. За карактеристику појма објективности, како га схвата „Југословенска жена”, констатоваћемо само следеће. Закон о штампи наређује, „да се исправка мора оштампати у првом или другом наредном броју или најдаље у року од два дана од како је уредник примио, без икаквих додатака. мењања или уметака у самом тексту и под истим насловом”. А сем тога, закон о штампи прописује, ~да се исправка не може прекидати ако напис на који се односи није био прекидан”. При свем том „Југословeнска жена”. иако cу написи, које смо исправљали, изашли у једном и истом броју бр. 28 „Југословенске жене”, исправку прекида. Код оваквог поступка свакако мисли да се софистички заклони за околност, да су два чланка које исправљамо а не један, ма да законодавац не мисли на

такву врсту прекидања, већ на онај напис или написе, који у два броја или више, у наставцима, излазе. Поред тога, објективан поступак не би смео губити из вида, да је и други напис, који смо истом исправком исправљали, изашао у 28 броју „Југословенске жене” и да је по самом закону о штампи морао бити оштампан најдаље у 30 њеном броју што није учињено, ма да је уредник примио исправку пре појаве 29 броја „Југословенске жене” Најзад, ради објективности на коју се „Југословенска жена” позива, карактеристичан је и произвољан наслов „Тактика ж. п.” дат нашој исправци, па био да је проткан примесом ироније или не. „Југословенска жена” вероватно мисли, кад се по самом закону који смо изнели, не сме ништа мењати, ни уметати у самом тексту и под истим насловом, да се бар може над текстом и над насловом произвољно додавати! Од свега овога ми не желимо и нећемо да правимо никакву употребу, остављајући све „ове објективности” савести „Југословенске жене”, а уопште смо се овим позабавили једино ради указивања пажње нашим чланицама, на објективност „Југословенске жене” коју толико наглашава. Кад овако поступа „Југословенска жена” у случају где закон прописује и наређује поступак, шта је остало за њене поступке које диктује она сама?!

Управа Женског покрета Београд.

MART, 1933

ŽENSKI POKRET