Ženski pokret

сестре, да се искуство стечено досадањим јавним делањем примени на пространије поље. Можда ћe неки сумњало приметити да се жена лако одушевљава, и да ћe je то њено одушевљавање одвести на криви пут. Али ја тврдим да полет и одушевљење увек олакшава постизање циља. Баш полету и одушевљењу захваљујући већина наших социјалних и хуманих радница постигла је успех v раду, јер се сваки посао лакше и брже свршава кад му се приступи својски и из пуна срца. Ето, баш та особина жене могла би у јавном народном животу богато да се искористи. Због задатака, које жена врши у служби породице и народа, било би врло неупутно скучавати је и искључивати од пуне активности у јавном политичком животу. Послужићу се опет једним примером. Кад прегледамо статистике о смртности деце, видимо да је у крајевима, где су мајке већином неписмене, проценат смртности много већи. Значи, да писмена мајка лакше и боље подиже свој пород и да је спремнија да отклони сваку недаћу која јој се на путу испречи. Зар се не намеће закључак, да само свесна, политички васпитана и слободна мајка може земљи да подиже свесне грађане и јаке карактере? Дошло је време да се и ми, Југословенке, дигнемо и да тражимо опште тајно право гласа активно и пасивно. То би, уосталом, био акт социјалне правде према онима које подижу живу снагу нашег народа. Кад жена може да плаћа порез, кад одрађује или плаћа кулук, кад подиже подмладак, зашто и даље да остане одгуркивана од сарадње у политичном животу? За то одгуркивање не постоје озбиљни разлози; неосновано је тврдити како наша жена

није још зрела да ступи у пуну акцију на политичком пољу. То најбоље доказује савремена Турска која је своје жене равно испод зара припустила на рад у свима гранама јавног живота и дајући им политичку слободу поступно их оспособила да заузму и најодговорније положаје. Изједначила je свога грађанина и грађанку она Турска чијег смо се ропства тако рећи јуче ослободили. Од своје харемске робиње модерна Турска је направила човека и у великој мери има баш томе да захвали за степен напретка на коме се данас налази. На крају да се осврнем на још једну чињеницу. Многи мисле да је ово наше чудно и мутно време и онако препуно других трзавица, крта и незапосленост тешко притискују нашу земљу, и да није упутно да жена баш у таквом једном стању диже глас и тражи за себе политичко ослобођење. Јер, мушкарац је претрпан толико осталим бригама и тешкоћама, па би му тешко пало да још и нас води, подупире и упућује у нашем политичком почетништву. Али ја тврдим, и верујем да he се свака свесна Југословенка са мном сложити, да је баш ово најпогоднији тренутак, да жена равноправно са мушкарцем, раме уз раме са својим другом, покуша наћи пут, да се из овог тешког стања изиђе, У мени живи дубоко убеђ ње да he жена са својим инстинктом мајке и чуварице домаћег огњишта у тиме лакше и брже успети. Не запуштајући породицу и не одричући се материнства југословенска жена тражи активно и пасивно тајно право гласа, да би се у пуној мери могла оспособити за вршење узвишених задатака у служби народа и државе.

Емилија Јовановић,

Скопље

Никада није било лако жени продирати као заиста потребном и спремном друштвеном члану увек је било за то борбе, почев са развитком писмености код женске деце па до данашњег њеног положаја. Увек су били покрети и борба за духовном слободом жене, а оне су ту борбу примале, савлађивале и постепено пробијале у живот као и мушкарци. Зато и данас хоћемо да дамо разлоге својим жељама и да их спроводимо у дело. Ми данас хоћемо право гласа и за жену ево зашто. Јер смо мајке и васпитавамо и васпитаваћемо генерације. Ми смо свесне и спремне грађанке

за друштвени и политички живот као и мушкарци. Сви смо ми људи. Ми нисмо малоумне да нам се више нашег имена ставља „одобравам поступак", па чак и онда када нас мужеви присиле да им потписујемо менице. Ми хоћемо да у наследству од родитеља будемо једнаки, а не да нам се додељују удомљења или пак постаљљају тутори. Ми хоћемо заради једнаке спреме са мушкарцима и једнака права. За дужности у дому и друштву хоћемо и права. Хоћемо и ми да располажемо животима своје деце јер кад бисмо се и ми запитале, онда свакако не би нигде било више рата.

SEPTEMBAR—NOVEMBAR 1935

Z E N S K I P 0 K RE Т

111