Ženski pokret

наше међубратске историје забележе златним словима име Вере Кићевац. Вера Кићевац као члан управе Лиге, добро је знала шта у овоме послу значи мајка. И сама мајка, она је знала шта за децу значи моћ мајчиних груди, мајчиног крила и мајчине руке. И, знајући добро да ћe идеја зближења између наша два братска народа, југословенско-бугарског, најбоље ухватити корена код наше младежи, неоптерећене заблудама старијих, она енергично и истрајно форсира идеју да се упути апел свима мајкама у Југославији и Бугарској, да своју децу од колевке васпитавају у племенитом духу срдачности и љубави између Бугара и Југословена. Тиме ћe јужнословенске мајке допринети и делу мира и моћи јужнословенства, те кичме несрећно положеног балканског полуострва, Да би остварила своје националне и човечанске идеале у овоме послу, она тражи сарадњу и других жена, и као делегат управе Југословенско-бугарске лиге она организује и женску помоћну секцију управе лиге на 14 дана пред своју смрт, и чини апел на живљу акцију на своје сараднице не одајући при том лице које ће нас тако брзо напустити. Заиста, ретка појава била је пок. Кићевац, Иако са тешком бољком у себи, она никад није рекла: не могу, Све дужности је примала са таквом предусретљивошћу, као да јој здравље у пуној мери то допушта. Али, тако раде радници који свестрано

осећају стварност, и који дубоко у свести и срцу крију осећања дужности и одговорности према своме народу и својој отаџбини. Радећи у управи Лиге, Вера Кићевац није испољавала само своју националну свест, она у раду на зближењу наша два братска народа, није одавала само личност прожету хуманизмом и одану делу мира међу народима у опште, она је често показивала своју социјалну осетљивост према онима који пате. Због те своје особине она тражи да се Управа Југословенско-бугарске лиге побрине да бугарски студенти, који се школују овде у Београду, а који су тако далеко од својих топлих домова, помогну. И она помаже идеју оснивања студентске мензе. Тако се и њеним напорима оснива менза у којој више стотина наше драге бугарске омладине добија довољну, јаку и здраву храну уз малу цену. Бугарски студенти осетили су племениту активност Вере Кићевац око њихова добра, и сни су јој били од срца захвални. Ту захвалност видно су манифестовали и приликом њене сахране, полажући на њен гроб венац од свежег цвећа. Руже у венцу у ствари су симболисале чврсто повезану бугарску студентску омладину, свежу и снажну, да на плећима својим узнесе до победе идеју зближења југословенско-бугарског народа, које је пок. Кићевац са толико племенитости волела. Слава Вери Кићевац !

Јулија Бошковић,

секретар Заједнице дома и школе II женске гимназије.*

Ускоро пошто се основала, млада Заједница дома и школе Женске реалне гимназије Краљице Марије у Београду, чим је почела стварно да ради, позвала је у свој управни одбор г-ђу Веру Кићевац. Основана са задатком да заједничким силама родитеља и наставника поради на што успешнијем подизању омладине, како физичком тако и интелектуалном, естетском, социјалном и моралном, она је знала да у своме кругу треба да има Веру КиКевац. Заједници II Женске гимназије, којој је циљ да од све своје деце створи физички и психички здраву, храбру и предузимљиву, радну и напредну омладину, требала је личност Вере Кићевац. Заједница, која би хтела да пружи свој својој омладини без разлике положаја и материјалног стања родитеља, по могућству ведру, радосну и сунчану младост тој Заједници је била преко потребна особа која ћe вeћ самим својим бићем зрачити око себе. Вера Кићевац та увек ведра, насмејана, добра, интелигентна и паметна, а увек активна жена, беше као предестинирана личност за то. Данас ње више нема међу нама.

Биолог по струци, имала је необично јак осећај и смисао за све што живи, што се креће и развија за пуни, свестрани, широки живот. Са тог чисто биолошког становишта полазило је и њено познавање и схватање материнства, које нам је толико пута у својим расправама доказала. У своме интимном личном животу, она је била мати какву је ретко наћи. Реална и паметна, с ретко здравим погледима на живот, она је с необичном суптилношћу пратила сваку и најнезнатнију појаву код своје деце. Сваку најмању финесу, сваку најситнију ниансу у животу своје деце она је запажала, пратила и водила о њој рачуна. А водила је ту своју децу с таквим разумевањем и тактом какав се једва може наћи још код које жне. То дубоко осећање материнства биолошко и социолошко у исти мах, то заштићавање и руковођење нејаких и слабих, беше једна од главних мисија Вере Кићевац. Била је мати у најузвишенијем, најпотпунијем смислу речи. Својим необично великим и душевним очима све је запажала, сев видела, све разумела и све праштала. И то њено широко, универзално материнство требало ј е свој нашој деци.

Strana 12

ŽENSKI POKRET

Broj 1