Ženski pokret

И не само то. У данашњем тешком готово непријатељском времену кад је homo homini lupus, и у најближој средини потребан је човек са тако дубоким, исконским пацифизмом као што га је имала наша Вера. Потребан је нарочито у оној средини и снима чију душу још није почела да нагриза сумња. Онима који још верују у правду и правичност, доброту и племенитост људи. Онима који још не знају за партијску, племенску, сталешку и националну мржњу. Вера Кићевац није била космополита у обичном смислу речи. За њу доиста нису постојале ни личне ни племенске, као ни националне и социјалне препреке. Ако их је код других и видела, сматрала је својом првом дужношћу да их она својим учешћем и својом љубављу отклони. Вера није била ни националиста ни социјалиста. Била је човек у најширем, најпунијем смислу речи. Из тог њеног неограниченог хуманитета произлазило је њено дубоко разумевање свих људи пријатеља као и непријатеља (личних није никад ни имала). У датуму њене физичке смрти као да налазимо кључ схватању зашто је морала тако рано да оде од нас. Управо она и није отишла од нас она је ишчупана из нас. Nomen est omen. Вера Кићевац као да је у своме имену синтетисала сву ону веру коју је носила у себи: веру у људе и њихову доброту, веру у правду, веру у живот, веру у напредак. Тај највећи наш женски пацифиста умрла је уочи дана кад је пре двадесет година склопљено примирје између сила. Закопана је онога дана кад после двадесет година усред мира звецка оружје, и свирепом бруталношћу даве се идеали најчистијих хуманиста. Она, најбоља међу нама, требало је ваљда да оде с овог света још са дубоком вером у живот и напредак, пре но што се поруше сви идеали човечности и правде. Да напоменем још само једну особину због које смо желеле да је наша омладина има у својој средини: еминентно научни дух, обдарен не само јаким интелектом Beћ и изванредним научничким инстинктом, с јаком интуицијом, претстављала је да говоримо без претеривања најјачу жену интелектуалку у нашој генерацији.

Али, премда је имала јаку научничку спрему и акрибију, њен савршен недостатак сваке спољне амбиције довео ју је да чак и онај најмањи спољни знак њеног озбиљног и савесног рада изостане докторска титула, која је тек мали знак признања науке. Без икаквих поза, без иједне фразе у животу, у избегавању свега што је и личило на ефекат, она је имала само једну амбицију у животу: да сво јим животом и радом помогне другима да живе. И при томе није познавала разлике: њена деца туђа деца, пријатељи непријатељи свагде је гледала и видела. само живе људе, људе којима је помоћ потребна. Немилице је давала материјално и морално. И нико од нас ма како јој близу стајао, не зна где је све давала, односно где није давала. „Да не зна левица, што чини десница" и нехотице је то спроводила. Увек са истом жељом да помаже оне где се помоћи даде. Сећам се једног карактеристичног разговора с њом. Зашто да се не посвети науци она која има све услове за то? Гледала је замишљено и онда је као за саму себе рекла: Да, мене привлачи наука. Ја ју волим и имам смисла за њу. Али кад погледам око себе, па видим : живе људе, осетим њихове виталне потребе, онда онда ме одвуче социјална ствар. Ту ја мислим да могу највише дати. Вера је била мати. Њеном животу дошао је крај прерано. Ње данас више нема међу нам. Функције Верине обављаћи други људи, али празнину што зјапи нико испунити не може. Али, ако је отишла једна Вера, остала је друга. Ову другу нам нико отети не може, никакав материјалистички процес, никакав физички закон. Ту ми носимо у себи дубоко у срцима, у душама својим. Догод живимо. И та наша неприкосновена наша, никад малодушна Вера, поручује нам да и сад као и увек у тешким моментима: Горе главе! Око вас је живот. Он захтева пуну вашу свест, пуно ваше здравље, пуну вашу снагу. Не дајте се! Потребни сте онима с којима живите. Напред и само напред!

Bepa Гуцуња,

студенткиња *, Сакупљени смо на овој тужној свечаности да одамо последње признање једној заслужној жени у најпотпунијем смислу те речи. И студентска омладина oceћa за своју дужност да данас овде

изнесе рад Вере Кићевац на помагању студентске омладине, особито женске. Није тако мали број жена које раде у својим организацијама било културним, хуманим или

Broj 1

Strana 13