Ženski svet

241

у сватове: па још са каквом радошћу чини. Каква скромност! А она2 не налази за пристојно да иде у бољој сатенској аљини на просту игранку у шуми. Скочи са столице, брзо нађе једну од најбољих старијих аљина, смота у завежљај и пошље сестрици с писмом оваког садржаја: „Мила сестрице! Јако си ме обрадовала твојом молбом и спасла си ме од пропасти, Фала ти! СОкорим више и опширније ! Твоја Емилија !

Кад је Емилија то збринула и послала, на пошту, отрчи опет орману где јој аљине беху и изнесе своју лањску аљину од сатена, прегледа, је, е да ли је све у реду и има ли шта да се оправи на њој, јер је прексутра већ игранка у шуми. Одважно седе Емилија да спреми аљину. У том послу затече је мати, зачуђено гледне и запита: „Шта ти ту радиш : 28 Емилија отрчи матери, стидно је загрли и прозбори овако: „О мила мати! зар не беше твоја и очева воља да идемо на игранку 2“ „Али дете моје, ти не хтеде у тој аљини,“ — Емилија наново обгрли матер: » (О), ја сам се предомиелила, мила мати, увидила сам, да ви имате право.“ Мати на то пољуби њежно своје дете и Ме вори: „Буди увек така ћери моја! јер најлепше је, кад се свако по свом сталежу а најглавније, по свом имању носи, одева и живи!“

И тако Емилија оде на пгранку. Провела се врло пријатно. То сведоче њезине сопствене речи, које је она после игранке писала сестрици и од којих ћемо овде неке да саопштимо, без да сувише индискретни будемо. Ево: „Забављала сам се особито добро! млого сам играла, обожавали ме, као никад до сад! Била сам окружена читавим шором младића, а особито ми се млого удварао онај лепи поносити госп. С., није се одмицао од мене. И кад емо пошли кући, пратио пас је, па при растанку —- помисли само! — усудио се да ми лагано шапне на уво: „Данас сте госпођице дивно изгледали!“ Ја не могоха да му поругљиво на то не одговорим : Велите господине, ваљда за то што сам данас тако скромно обучена!2 — Извините госпође, — рече, — ал ја заиста нисам ни приметио какво одело имате, само сам

ЖЕНСКИ СВЕТ.

242

то видео да сте у опште дивно изгледали — и ту ме он тако умиљато погледа !“ — Но даље не смемо говорати, шта оу писму било. Најглавније је, да се Емилија, свима овога вечера допала и да је добро провела, не са своје тоалете, него са своје љупкости п умиљатости, јер се за њу могло рећи оно што ХаФис вели: Шта је лешпе-од краснога 7 Оно, што се љупкост назива.

На завршетку писма написала је још ове речи: „Збогом мила сестрице! теби имам да благодарим што сам данас тако сретна !“ И Емилија се смејала и у срцу радовала, кад је ово писала. Баш, кад ће да заврши писмо, дође неко у посету и она брзо склони писмо у чекмеже писаћег стола, и оде да дочека госте. Мати није била код куће. У посету је дошла њихова комшиница М., старија госпа, сирота жена, а некад богата и виђена, изгледала је слаба и болешљива, на лицу јој се читао јад и невоља. Некад су за њу други радили, сад она за друге ради, тек да може себе издржавати; оно што јој беше негда за забаву — сад јој је била заслуга за живот. И са каквом вољом и

каквим стрпљењем је она то чинила! Али на послетку изнемогла је, оболела је и принуђена је 6 била, — јер нигде никог свога, није имала, —— да се обрати на туђу милост. Емилија је често ову старицу посећивала, и њено добро срце и издашна рука чинили су колко се могло. Но ипак се зачуди кад види старицу. Ова то примети и рече: „Ви се госпођице канда чудите, што ме овде видите А ја сам дошла да вам се у нечем пофалим — и уједно да вас умолим за једну љубав. Као што знате, болна сам већ од дужег времена и лекар ми саветује, да идем у купку М. Но како сам му ја изјавила, да ја тамо не могу отићи, јер је пут далек ис великим тро шком скопчан, а ја сам спрота; то ми он рече, да би ваљало да променем бар ваздух на неколпко недеља, у каквом селу и обрекао ми је, да ће рећи коју добру реч начелници наше добротворне задруге, да ми п она помогне и бар за путни трошак што пружи. И одржао је реч. Бог му помогао! Добротворна задруга, моја свагдашња спаситељица у свакој