Ženski svet

Овакав жиг срама ударила је традпција на наше женекиње од ире пет стотина годииа. Пет стотина година стајало је наше женскиње под огггужбом, да је оно криво, што је на Косову нропануло српско царство. Данас историја ову приповетку ставља у историјске гатке, и не полаже на њу више никакву важност. Колики је морални терет за толико векова почивао на нашем женскињу, и то сасвим неправедно ! Толики узроци су утицали, који су за собом повуклн косовеку несоећу, а овамо се говорило и писало и са поколења на иоколење преносило, како су Орпкиње криве! Мало је коме иеторија на нела толику'Неправду, колико нашем женскињу. Но да се само мало нустило, да лад ни разбор решава, морали би се питати: је ли све шо могуИе f Наш народ преживео је толике неири лпке, претурио је толике муке, па били то у отите бнло . иогубе, да паше Срикиње, да срис/се матере, љубе, сестре нису биле на месшу f Човечанске врлине негују се нрво иа дому, где ирву улогу игра жена. Мати усађује у дечије срце нрву љубав, која је најтрајнија; она децу упућује у живот, а ти први утисци најсталнији су и одлучују за цео човечији живот. Ни школа није кадра надокнадити оно, што је у кући ироиуштено или на што се у кући не мисли. Погледајмо на живот свију славни људи, иа ћемо видити, да су ти велики људи грдном већином имали добре матере. Тако исто и књижевност утиче на врло мален део народа, а наша књижевност тек се од скора развија тако, да се њоме може народ да користи. Сад се запитајмо: Одкуд у једиог народа толиких врлина, који до скора нпје имао ни школа, где би се васпитао, ни књнжевности, која би га дизала. На сваки начин, да је тај од природе бистар и храбар народ прво у кући нашао оне врлине, које су га крениле : а другим речима, да су српске мајке л>убе, кћери, сестре биле добре и да су у своме кругу благотворно утицале на судбу народа.

Него оставимо се умствовања и потражимо да на основу примера дођемо до оних закључака, до којих желимо да доћемо. То је увек поузданији пут, да се дође до истине. Са осећајима светог пијетета приступимо ближе, да видимо, какве су биле Орпкиње пре пет стотина година. Коме ирво да се приближимо? Зар не оној матери над матерама, која онако праведно пресуђује, на коме је царство, оној узор - матери старој Јевросимн мајци, која уме да савлада најнежније магеринске осећаје, и да с материнском љубављу и пуна милоште ипак пресуђу је праведно, коме иринада царство, и да на тај начин учи децу своју како треба љубити истину и правду. Историја зна за женске, које су биле јаче, али то су биле мушкобање ; она зна за многе матере, којс су биле одлучније у свом поштењу, али те су опет без срца, нису биле праве матере. Онако хармонично уједињења љубав материпска и осећај правде, као што је у Јевросими мајци, непозиаје више истори ја/ Поклонимо се такој матери! А кад су таке биле сриеке матере иред косовску бнтку, то оне зацело нису криве несрећи народпој. Алн npnlpiMo ближе косовској битци Спрема се за рат. Бојска полази на бојиште. Сутра ваља норанитп и поћи у свети бој. Царица Милица седи за вече ром поред свога господара. Она зна, шта је све на коцки, и учес/гвује усудбисвога господара н српске државе. Но она је и сестра. А каква је, ево како прича народна песма: „Цар Лазаре сједе за вечеру, Погфај њега царица Милица Вели њему царица Милица: „Царе Лазо, српска круно златна ! Ти иолазиш сјутра у Косово, Собом водиш слуге и војводе, А код двора никог не остављага, Царе Лазо, од мушкијех глава, Да ти може књигу однијети У Косово и натраг вратити; Одводиш ми девет миле браће Девет браће, девет Југовића; Остави ми брата бар једнога Једног брата сеетри од заклетвеЛ

165

ЖЕНСКИ СВЕТ.

166