Ženski svet

би волела умрети у нуждн, него да се покорим страном начлну васнитања! Талијанац тражи за своје дете само једно : да га одржи вал сваке брнге и физичне п душевне ненријатности. Тешко сваком оном детету, тешко васнитаљи, па п сваком, који би и најмањи бол задали детету. Зар се тнм може нружити млађем нараштају сретппје доба? Зар млађп нарашгај не мора знати, шта је то трпељпвост и иатњп ? Опстапак талијанске нородице је врло жалостан. Госиодин саветппк, проФесор, доктор, свн ти добијају јадиу годншњу плату, на од тог мора да набави својој жепи златом украшенн дурбин и скуиоцеие хаљипе. 0, како је Талијанац благ, љубазан п допадљнв човек али је слаб! Он је, нехотице, етваралац народног зла: far figura. „Не зпам, шта да раднм“, уздишући вели, „мораш да си пред светом виши, по што јеси!“ Да л’ да га сажалимо ?! За љубав „иоказивања“ н|)ед светом све ти жртвује, на и част и срећу норо дице. Држава и народ су сиромашни јадни и бедни, аземљиште је плодоносно и богато! Па шта недостаје? Талијанцпма осч-удева изображење. Па да-ли је садашњи нараштај за ово одговоран? Не, основ свемује историја Игалије. После пропастн римске државе дођоше руље Гота и Лонгобарда, који све разорише и онустошнше. Затим дође Карло Велики и други римски цареви немачке народпосги, који су ишли за тим, да се рашнри немштина па талијанском земљишту. Доциије онет наступи борба између царева и папе, ШтауФићи заузеше Сицилију; затим републицизам оте маха по целој северној Италијп и све се свршавало у корист „моћнијпх“ , Хабсбурговцп освојпше Ломбардију, наузеше Тоскану; Напољ п Парма су били својина Француске. Год. 18 9 —60. поче се Италија спољашне уједињавати, алп је унутри владао папа, па још и новчане неприлике све то није дало ии помишљати на опште образовање народно. Па ипак све може да буде боље, јер би Италија могла да буде средиште земљорадње, али је земља неправедно поде-

љена, тамо су само две класе: богашаши и иролешари. Те би класе требало нзједиачити и помирити. Уплив нородпчког васиитања је врло слаб, а том је узрок материјална оскудица и што брак губн своју нраву вредно т. Врак је срество, којнм се богати, којим се долази до части и звања. Италијанац, као огац, више је ван куће, а жена за тим баш н не хаје, јер у носетама обилује; а после, ту јојједете, иа ком пзлива своју највећу њежност! Рђав утпсак породичног живота врло је многобројан, а најжалоснпје је, да деца ништа не раде и не прибављају себи животне .снаге; јер док отац врши свој званичан позив, или док пробави по по дана у гостионици, а мати се забавља са dolce far nieute. Tucmofla u ред, шо су решкосши. Сноља је стан углађен, као што је углађена II спољашност тела, али је упутри неред и нечистоћа. На југу је пак већ друкчије. Тамо влада принцин слободног развитка, права природа; но ипак јаван живот доста рђаво утиче на иодмладак. Учитељски свет не само да оскудева у знању, но и у нитомости срца и духа, а то смета развитку воље, II мисли племенитих oeehaja. Италија би се с’ нравом могла назвати земљом суште противности. С’ једне сгране је ирирода и њена величанственост, а с’ друге вешгина а то је узрок прекомерпог u dolee far nulla, па ce врло често заборавља и на хлеб насушни. У кући јадне хаљине, сами дроњци, а на улици ћега видити свилу и сјај, баш као на забавама и позориштима. Мати пружа свом детету све, што му шкоди. Ако је мати какова одлична Signora, то она своје bambino шаље на једну н више година на васпитање каковој васнитаљи у брда, на се деси да га за то време и не внди; а дешава се и то, да мати носле свршеног васпитавања добије деге, али не своје, већ туђе. Изображење жењскиња је врло ретко по паизнјонатима, већ оне саме себе изобрашавају читањем, а у иомоћи им је какав нрпватап учитељ. По духу су талијанске девојке пре-

237

ЖЕНСКИ СВЕТ.

238