Ženski svet

текле и саме Грације, којима су сличне Шнањолкиње; њихов украс су љубазност, благост и доброћудност. Истина, да оскудевају у ваљаном кућарству, неговању деце, стрпљењу и раду; али нас још и то теши, што женски свет од срца сваком бедном и невољном помаже, да је ретка народност, која је тако благог срца према беднима. Партизанство и интриге свештенства све спрече и угуше, што год се уради и смреми за настављане и изображавање народно. Виртенберг, Баварска, Пруска, Швајцарска владају са 0,03°/ 0 , 0,47°/ 0 . 2,27%, 2,8°/ 0 . А Италија са 48,88°/ 0 , скоро 50°/ 0 ! Од 100 људи 50. нит знају читати, ни писати. Ма да имају своје редовне и обвезне народне школе, ипак се опажа сваким даном назадак. Сва кривица лежи у непотпуним уре-I>енима, и кривим појмовима, по којима је учитељ крадљивац времена, а школа луксуз; а отуда је и кривица у самом учитељ-

ству, што нема довољно спреме и предизображења; а свему је криво свештенство, које је још у јакој снази. Талијанска црква непрестано утиче иа осећај и разум, али на вољу не, а то је узрок: да ће култус иструнути, а морал ће се устојати. Цела маса народа јс потчињена, затупљена и залуђена; она има пожргвовања, и доброћудна је, но ипак влада у ње егојизам, но који ие снречава, да они своју децу уче, да буду сваком пријатељи. Трговачки и занатлијски свет је пун врлина, кад се с којим норазговараш о земљи и срећи државе, пун је радости и допадљивости. Кад би изображење стајало у једнаком одношају према природи и вештини, то би Италија била прва земља. Али је Италија према приликама још младо и неискусно дете, слабог вида и слабих жеља. Изобрањеје нужно, да Италија буде сретна т. ј. изображење п срећа треба да, су скончане, као душа и тело.

ПОЈЕЗИЈА У ПРОЗИ.

ОД ТУРГЕЊЕВА, ПРЕВОДИ Ј. М.

Рј а) „Обесите га!“ ? о је било 1803. године, ноче ' мој стари познаник, мало раније зд Аустерлица. Пук, у коме сам ја елужио као ОФицир, размештен је био по становима у Моравској. Било нам је строго запрећено не узнемиривати грађане и не бити им на досади; и тако су нас гледали попреко, и ако смо им се рачунали за савезнике. Ја сам имао једног момка за послугу; пре тога је био поданик моје матере, имс му је било Јегор. Човек је био честит и миран; ја сам га знао од детињства, и сматрао сам га као друга. Кад, једнога дана, у кући где сам ја живео, нададоше у вику и у псовку: украли газдарици две кокошке, па вели, да је мој момак то урадио. Он се правдаше и позиваше мене за сведока .... ;; 3ар он да краде, он, Јегор Артамонов!“ Ја *) Ово је изишло 1883. у српеком нреводу од Милана Данина ; али ми иуштамо да се види и други превог. Уред.

уверавах домаћицу о ногатењу тога Јегора, но она ме ни слушати не хтеде. Наједаред се дуж улице разлегну коњски тоиот: Сам главнокомаидујући иролажаше са својим штабом. Јахао је кораком, дебео, грохнуо, ногнуте главе и палих на груди иарамница (еполета). Газдарица га угледа и, јурнувши на пресек његовом коњу и сва издерана, гологлава, поче с виком да се тужи на мога слугу, ноказивајући руком ирема њему. „Господине ђенералу !“ викаше она: „ваша светлост ! помислите ! помозите! спасите! онај ме војник похара!“ Јегор стојаше на прагу авлинском, укрутио се као проиНац, капа му у руци, па чак и груди истурио и колена угнуо, као да је на стражи, а ни речи да је рекао. Да ли га је смео сав тај генералитет, што се зауставио на сред улице, или се окаменио пред несрећом, која се већ устремила на њ тек стоји

239

ЖЕНСКИ СВЕТ.

240