Ženski svet

велику улогу. Баш тај страх од зиме и свежег ваздуха је наша велика махна у телесном васпитању, наводи нас на читав низ иогрешака противу здравља. Као што знате, ми имамо више срестава, којима се загревамо, него таких, којима би се могли расхладити, а и статистиком је доказано, да више људи угине од врућине, него од зиме. И ми све то нревиђамо, па се топлимо и грејемо баш и тада, када томе није места,. Пећи обично заложимо преко мере без икаква рачуна (колико има наших кућа са термометром у соби ?), на кад онда онако загрејани и знојавни изађемо на зиму, морамо прозенсти. Осем тога зимње хаљине су нам обично кабасте или јако постављене дакле тешке а неки носе још и крзно. Чим тако претрпани мало дуже или брже ходамо, морамо се угрејати и ознојити, на тако и нрозепсти. Ако опет са зиме сврнемо гдегод у кућу, тешку хаљину је незгодно свлачити и облачити, па за то мало ко да не остане у њој, и ако је у соби јако наложено. Кад онда тако разгрејан изађе на ноље, назеб је наравно готов. Гдекоји се чак ни лети не растају с лисичином шубаром и код нас још свугде влада оно погрегано миш л>ење, да је „боље дахтати, него дрхтати.“ Кад тако што видимо на остарелом чељадету, где је промет у телу слабији, где су сви покрети тела тиши и одмеренији, где се, дакле, мање производи телесне топлоте; онда тојош некако разумемо и можемо одобрити: али код здраве, једре младсжи и живолазне деде 7 где су све те обаве тела друкчије, никад и никако. За њих је увек боље, кад се из мале малоће науче на зиму, а које већ забасао, те их топли, нека то чини бар онако, како ваља. Увек је саветније обући детету две, иа макар и три тање и лакme горње хаљинице, него га укалупити уједну, али дебелу и тешку. Више хаљиница, једна преко друге, боље чувају од зиме, иего једна, ма она била и дебља и тежа од свих оних, а и то вреди много, што се лака горња хаљина лакше и свлачи и облачи те је с тога према потреби час скинемо час обучемо. Али има родитеља, који се од назеба тако боје, да ни утопљено дете не ће пустити из куће, чим мало стегне, или чим и најмањи ветрићак духне, па и то је једна од обичних али највећих иогрешака у телесном одгајивању наше деце... ТТТта, таки родитељи тиме чине, показује ово упоређење. Да је у собама наших станова баш и најбоља вентилација н. пр. вентилација,

која за један час на једну особу даје 60 кубних метара ваздуха (а тога у нас јамачно нигде нема), оиет је све то ништа нрема измени ваздуха у слободној атмосФери. И при највећој тишини дохвати човечје тело кад је на отвореном нољу за то исто време 1800 кубни метара ваздуха, а то је доиста огромна разлика. Ту велику разлику можемо ми достојно проценити тек онда, кад се сетимо, да је ваздух главна храна телу, и да баш он одржава и снроводи размену свију материја, које служе у разним појавама живота. Осем тога ваља на ум узети, да и светлост сунчаних зрака дубоко захвата у економију нашега тела, па да нам ни с тога собни ваздух не може годити. Клица ниче према светлости; лишће и врхови савијају се и испињу према јарком сунцу; пупољак отвара своја недра зори и дану, да из златних нита изатка шарену и мирисну хаљину своју; јабука заруди са оне стране, са које је целивају сунчани зраци; ми видимо, да у хладу све заостаје и закржљави; ми знамо, да тамничари изгледају као да су их „пили гује и јакрепи“... на поред свега тога још се чудимо, што су нам деца тако тамна, бледа жута, нодбухла, увехла и смежурана, кад их баш чувамо... Чудимо се, а не сећамо се, да је ваздух и сунце највећи иријатељ човеку извор животу и здрављу. Ово место нас и нехотице сећа наших шеталишта с пролећа, и наших госпођа са густим веловима на лицу, а великим иггитовима у руци. Изишле у море благе светлости, пријатне топлоте и мирисне свежине, па место да се у њему купају, оне брижљиво заклањају лепоту свога лица од најнежнијег таласа ваздушног и од најтањег зрака сунчаног. И не помишљају, да је баш тиме затиру. Та лепоте не може бити без свежине, а свежине нема, где није здравља! Ведрина и евежина, чистота и здравље то је права лепота. Златни зраци сунчани, који су извели нежност, једрину и бојуруже; светлост, која је знала окитити перје, длаку, па чак и л>уску животињског тела тако дивним колоритом не ће, дакле, ни лепоту женскога лица нагрдити, баш ако га мало и преплане... А зар бледа, жута увехла кожа може бити лепа; и зар она нребела прозрачна, па чисто модрикаста и мраморна лица, што их виђамо у девојака, које су као што песма пева „у кавезу расле“, не проричу друго нешто?... Ви, може бити, не знате тумачити те знаке, али лекар би вам могао што-шта о томе рећи. Њему така лица нису леиа. (Свршиће се.)

269

ЖЕНСКИ СВЕ Т.

270