Ženski svet

мале нрииоветке из народнога и социјалнога живота, као: „Просјак Лука“, „Пријан Ловра“ „Барун Ивица“, „Каран Фил на песниковоги гро6y‘S г Пруски краљ“, „Дуеи народне страже“, „Aoznarium 11 , „Бранка«, а особито његова красна овећа приповетка „Владимир“, коју је заједно са романом: „Клетва« у најтежој својој самртној болести гшсао. Како су била силна крила тога духа, која су у смртној борби тако два замашна књижевна дела носити могла. А колико је још дела замислио тај велики књижевник хрватски, једва би их цели низ одличних умова израдити могао. Хтео је написати: роман „Цвети Зузорићевој “, тој знаменитој дубровачкој умници, којој је Петрарка заносни сонет испјевао, о пропасти „Зрињских и Франконана", о добу краља Звонимира: његових претшасника. Дотични нацрти у његовој оставштини доказују, како је силна радионица био његов велики дух, како је много с њиме у гроб пало. Нарочито је вечна штета, што није могао израдити роман, гђе три брата, три Петровића као малена деца иолазе у свет, један постаје Турчин, други иравославни, трећи католик, па кад се носле нађу заједно, како си иадају око врата, те заклињу верну братску љубав до гроба. У истину

достојан предмег срцу, уму и неру А. Шеноа. Још неколико дана пред смрт говорио је у светом заносу својим пријатељима: „О недајте ми још умрјети, та толико тога имам вам још написати и рећи“. Шеноа је био необично духовит и угодан и као свечани говорник и као друг у друштву. Племенити натриотски занос, сјајан хумор, силно знање, необична досетљивост, то су били диаманти с којима се је његова симпатична личност у друштву истицала. Узоран супруг и отац, узоран друг, одличан патриота хрватски сарањен је сјајем, каковим сс еарањују ретки великаши, ретки народни љубимци. Ево Вам, Велецењене госпођице, бледе слике књижевнога деловања двају одличних песничких иобратима. Да осетите барем донекле красоту дикције: сувенције Аугуста Шеноа, ето да Вам прочитам две три његове иесме. (Чита). Бити ће може бити јоштер згоде, да се упознате и са другим песницима братскога вам народа хрватскога. Дао бог, доживила млађа српско хрватска генерација оно, за чим ми тако чезнемо: књижевну заједницу једнога и другога братскога племена. Нови-Сад 9. Децембера 1891.

КАРАКТЕР И ПОЗИВ ЖЕНСКИЊА.

По немачком од С. Ж.

fi-ељисходпо васнитање мора се оснина карактрру и иозиву онога, кога васнитати ваља. Главне црте женскогакарактера су : нежност, љупкост, благост, доброта, гипкост и попуштање како у оном штоје душевно, тако и у оном што ]е телесно; у њих је урођена велика склоност за пријем спољних утисака, слаба одлучност за деловањем у друштву, лака покретљивост и узбуђеност, али при том снажна унутрашња истрајност, те по томе је женскиње створепо више да сноси. У њих није телесна јачина толико развијеиа као у мушких, па с тога је бојажљивије; али напротив оне имају више скромности и стида, више осећања и укуса за лсним и узвишеним, мање страсти и узбуђења, али за то много јачи осећај, па су с тога упућепе више на унутрашњп живот, на жи-

вот осећаја и срца, а мање се иитереС УЈУ за снољашњи, широки свет; више се заносе за тихе и чулне врлине, које друге усређују, него за велика и јуначна дела, што свет задивљују, више нагињу на услужност, него на господарење, јача је моћ срце, него разум, и на основу том драге су јој небесне врлине: љубав, вера и нада. Па баш ова урођена страна, која је основ свему узвишеном и светом, може уз иогрешап правац да постане извором многих заблуда, најгнуснијих и најодвратнијмх ногрешака и порока, који се на жалост, такође у карактеристику женскиња убројати могу. Овамо спада; претерано уображање, романтични начин мишљења, сујеверица, занешеиост, сујета, лицкање и кинђурење, раздражљивост и осегљивост, слабост ду-

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ